nekrofilni_kutak

PANČEVAČKI PAPUČIĆ JE MAGISTRIRAO

2010-07-10T12:58:00.000-07:00

Pančevački zet i papučić Vojislav Đorđević-Stojić, eminentni sledbenik ozloglašenog nekrofila Đorđa Jankovića , nakon 6 godina poslediplomskih studija napokon je uspeo da magistrira sa temom "Arheološka topografija ranog srednjeg veka u Banatu" ali kod drugog mentora, prof dr Mihaila Milinkovića, našeg najeminentnijeg arheologa specijaliste za rani sredji vek, koji je naterao Stojića da piše magistarski rad ponovno, od samog početka kako bi se iz njega izbacile sve nekrofilske nebuloze.

KAKO MALA JECA ZAMIŠLJA DA SE PIŠE NAUČNI PROJEKAT

2010-02-11T08:53:00.000-08:00

OVDE JE PRIKAZAN OBRAZAC KOJI JE MORAO SAM OSNIVAČ DA DONEKLE UPRISTOJI KAKO BI SE ISPRAVILE BROJNE STUPIDARIJE KOJE JE ISPISALA RUKOVODILAC PROJEKTA MALA JECA. OSIM ŠTO SE POSTAVLJA OSNOVNO PITANJE KOGA UOPŠTE ZANIMAJU OVAKVE GLUPOSTI I DA LI JE JEDINI VIDLJIVI REZULTAT DALJNJE DOVLAČENJE STOTINE KILOGRAMA SMRVLJENE KERAMIKE, POLOMLJENIH KOŠČURINA I KOŠTICA RADI NJIHOVE MINUCIOZNE TIPOLOŠKE OBRADE ŠTO ZAPRAVO PODSEĆA NA NAJOBIČNIJU ARHEOLOŠKU NEKROFILIJU, OVDE SE VIDI I JEDAN JAKO ZANIMLJIV DETALJ KOJI VRLO JASNO SVEDOČI O NAJOBIČNIJOJ DRPAŽI NOVCA:

Трокошкови дневница археолошке екипе (1.600,00 динара за 4 археолога за 30 радних дана, бруто износ са урачунатим порезима) 230.400,00 динара
Трошкови дневница физичке радне снаге (1.500,00 динара за 8 радника за 30 радних дана, бруто износ са урачунатим порезима) 432.000,00 динара
UKUPNO: 662.000 DINARA

POSTAVLJA SE PITANJE ZAŠTO SE PRAVI OVAKVA KALKULACIJA SA IZNOSIMA OD 1600, ODNOSNO 1500 DINARA SA URAČUNAVANJEM POREZA, KADA JE POZNATO DA SE POREZ NE PLAĆA NA NAJVIŠI IZNOS OD 1411 DINARA ŠTO UKUPNO ZA GORENAVEDENI BROJ DNEVNICA (360) DAJE IZNOS POTREBNIH SREDSTAVA OD 507.960 DINARA KOJI JE OSLOBODJEN PLAĆANJA POREZA. PREMA TOME RAZLIKA OD 154.040 DINARA JE OPOREZIVA PO STOPI OD 40% ŠTO ZNAČI DA SE ZA POREZE NA DNEVNICE TREBA IZDVOJITI DODATNIH 61.616 DINARA TE JE ZAPRAVO PRAVI ZBIR PO OVAKVOM STUPIDNOM PREDRAČUNU 724.016 DINARA KOJI ĆE SE MORATI PLATITI SMAO ZATO DA BI STRUČNA EKIPA IMALA DNEVNICU VEĆU ZA 189, A FIZIKALCI ZA 89 DINARA.

Трошкови горива за теренско возило 25.000,00 динара
Трошкови исхране 100.000,00 динара

Трошкови смештаја 50.000,00 динара

NEVEROVATNO JE DA SE TRAŽI NOVAC ZA ORGANIZOVANJE SMEŠTAJA EKIPE U STARČEVU KOJE JE SVEGA 7 KM UDALJENO OD CENTRA PANČEVA UMESTO DA SE SAMO ORGANIZUJE POVRATAK KUĆI NAKON ZAVRŠENOG RADNOG DANA ŠTO JE SASVIM NORMALNO, JER JE PREDRAČUNOM PREDVIDJEN TROŠAK ZA GORIVO ZA TERENSKO VOZILO, A OSIM TOGA ARHEOLOZI IONAKO IMAJU STAN U PANČEVU, PREMA TOME NA OVAJ NAČIN BI DOŠŠLI DO SIMPATIČNE SVOTICE NOVCA. OSIM TOGA KOLIKO JE POZNATO NE ISPLAĆUJE SE PUNA DNEVNICA ZA SLUŽBENI PUT KOJI SE ODVIJA NA TERITORIJI ISTE OPŠTINE SA KOJE SE ZAPOSLENI UPUĆUJE NA SLUŽBENI PUT ŠTO ZNAČI DA ARHEOLOZI UOPŠE PO ZAKONU NEMAJU PRAVO NA PUNU DNEVNICU JER ŽIVE U PANČEVU A TEREN JE NA PODRUČUJU SAME SO PANČEVO. UOSTALOM, AKO SE ZNA DA SU DRUGE ARHEOLOŠKE EKIPE VRŠILE ZAŠTITNA ISKOPAVANJA NA PODRUČJU PANČEVA A DA SU SE ČLANOVI TIH EKIPA NAKON ZAVRŠENOG RADNOG DANA VRAĆALI SVOJIM KUĆAMA POSTAVLJA SE PITANJE O ČEMU SE OVDE ZAPRAVO RADI? ODGOVOR JE VEOMA PROST: OPKSURNA ARHEOLOŠKA DRUŽINA FANATIČNIH SLEDBENIKA PORAŽENE NEKROFILNE ARHEOLOŠKE STRUJE JE NAVELIKO POZNATA PO CELOVEČERNJEM TEREVENČENJU I LOKANJU ZA ŠTA JE SMEŠTAJ U NEKOJ NAPUŠŠTENOJ ŠTALI ILI OBORU IDEALNA PRILIKA JER SE SVE ODVIJA VAN DOMAŠAJA RAROZNALACA. JAKO POTRESNO, NEMA ŠTA!

NEKROFILIJA NA DELU

2009-11-17T21:57:00.000-08:00

EKSKLUZIVNO: SNIMCI SA TRIZNE

2009-08-28T15:37:00.001-07:00

Zahvaljujući specijalno konstruisanom vremeplovu koji je obezbedio čuveni junak Brick Bradford, u mogućnosti smo da prikažemo nekoliko eksluzivnih snimaka koje su naši istraživači zabeležili na jednoj starosrpskoj trizni...

INĐIJANA ĐORĐ IN THE TEMPLE OF DOOM

2009-08-28T15:34:00.000-07:00

EKSKLUZIVNO SA SNIMANJA FILMA: INĐIJANA ĐORĐ AND THE RAIDERS OF THE LOST SERBS

2009-08-26T15:40:00.001-07:00

EPOHALNO OTKRIĆE POREKLA GNJETANE I KVEČANE NAVODNO PRASRPSKE KERAMIKE

2009-08-26T15:12:00.000-07:00

Napokon je rešena višedecenijska nerešiva enigma - pojava ogromne količine maltene zdrobljene keramike koju su nekrofil Đorđe Jankovič i njeova kamarila po svaku cenu skupljali na kubike, statistički obradjivali i iz svega toga zaključivali da je u pitanju prasrpska keramika na osnovu čega su zaključivali da su prasrbi prastanovnici čitavog Balkanskog polustrva te na taj način davali legitimitet agresiji na Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu, a potom sami devastirali arheološke lokalitete i pljačkali muzejske zbirke.
Rešenje ove enigme je odavno bilo na dohvat ruke a vrlo je jednostavno: u pitanju su posledice terevenke i lumperajke samih arheologa nekrofila koji su toliko bančili da s eujutro nisu uopšte sećali koliko su hektolitara polokali i koliko su desetina mesišta proždrali te su posledice svojih bahanalija proglasili za arheološki materijal o čemu svedoči poznati slučaj kada je Janković jednom čak naučno obradjivao i koprolite kao arheološke artefakte...

SENZACIONALNA OTKRIĆA FIZIČKO ANTROPOLOŠKIH ANALIZA ŽIVKA MIRANOVIĆA MIKIĆA

2009-08-26T13:33:00.000-07:00

ZAHVALJUJUĆI DOBRO OBAVEŠTENIM IZVORIMA EKSKLUZIVNO OBJAVLJUJEMO SENZACIONALNE REZULTATE PROF DR ŽIVKA MIRANOVIĆA MIKIĆA, DO KOJIH JE DOŠAO TOKOM SVOJIH FIZIČKO ANTROPOLOŠKIH ANALIZA KOSTURA PRASRBA KOJE JE TOKOM SVOJIH NEKROFILNIH ISKOPAVANJA OTKRIO ĐORĐE JANKOVIĆ

SPEKTAKULARNO OTKRIĆE SLOŽENE STRATIGRAFIJE NEKROPOLE

2009-08-24T15:06:00.000-07:00

TURISTIČKA PONUDA FLORIDE

2009-08-24T12:41:00.001-07:00

SEMIRAMIDINI VISEĆI KOVČEZI

2009-08-24T12:30:00.000-07:00

MODERNI MRTVAČKI SANDUCI

2009-08-24T12:27:00.001-07:00

PRAKTIČAN MRTVAČKI SANDUK

2009-08-24T11:11:00.000-07:00

I OVO JE NAŠA STVARNOST

2009-08-24T10:57:00.001-07:00

VODENI POGREB

2009-08-24T10:55:00.001-07:00

Nekrofilni kulturno zabavni program u Beogradu

2009-08-23T15:00:00.000-07:00

Predsednik Predstavništva Vođa

Puš d batn !!

Član od:: 23.Decembar.2002
Status: Nije na forumu
Poruke: 4624 Citat Odgovori Tema: Beogradski Nekrofil
Postavio/la: 17.Februar.2007 u 16:47
Horor u centru Beograda
NEKROFIL
Beograđanin u stanu na Vračaru dr�ao dva sve�a le�a, sa kojima je seksualno op�tio, slučaj otkriven kada je jedna devojka zara�ena bakterijom posle burne noći provedene sa njim
BEOGRAD - Jedan Beograđanin priveden je na psihijatrijsko posamtranje zbog sumnje da je imao seksualne odnose s mrtvacima! Prema nezvaničnim informacijama, bizarni slučaj otkriven je pro�le nedelje, kada je policija upala u stan ovog Beograđanina i u njemu prona�la dva sve�a le�a!

Hap�enju nekrofila, kako saznajemo, prethodila je ljubavna avantura s jednom devojkom iz beogradskog naselja Cerak. Posle provedene noći sa njim, ona je, navodno, oti�la na pregled u jednu beogradsku kliniku zbog čudnog osipa koji je dobila po telu i ustima. Otkriveno je da ima bakterije koje se nalaze samo na le�evima!

Prema saznanjima na�eg lista, mladić i devojka upoznali su se na �urki u poznatom beogradskom klubu "Stefan Braun". Mladić je, kako je rekla zara�ena devojka, bio veoma privlačan. Smuvali su se čas posla. Posle zavr�ene �urke, on joj je predlo�io da ostatak noći provedu zajedno, �to je ona bez razmi�ljanja prihvatila.

Već sutradan devojci se po telu i ustima pojavio osip koji ju je uznemirio. Odlučila je da ode na pregled u jednu beogradsku kliniku, gde je utvrđeno da su osip izazvale bakterije koje postoje samo na le�evima!

- Posle pregleda zapanjeni doktor joj je rekao: "Lepo mi reci �ta si radila." Zbunjena devojka nije znala o čemu se radi, pa joj je lekar objasnio da na grliću materice ima bakterije koje imaju samo mrtvaci. Ona je u početku odbijala da prizna seksualnu avanturu, tvrdeći da se samo ljubila s jednim mladićem. Međutim, pod pritiskom je priznala i da je spavala s njim. Doktor je, kako se pretpostavlja, alarmirao policiju, koja je odmah upala u mladićev stan na Vračaru.

Izvor Kurira navodi da su inspektori, pomalo zbunjeni, zakucali na vrata ovog mladića. Međutim, ono �to su zatekli unutra, sve ih je �okiralo.
- Policajci su ovog mladića zatekli sa dva sve�a le�a i odmah su ga priveli i odveli na posamtranje na psihijatrijsku kliniku, gde je zadr�an do daljeg. Policajci su dugo sumnjali u to da je i devojka ume�ana u celu priču, ali je ispalo da je i ona samo �rtva ovog nekrofila - obja�njava sagovornik Kurira.

Ovaj bizarni slučaj juče niko nije �eleo zvanično da potvrdi ni u policiji ni u psihijatrijskim ustanovama. Kurir je do�ao do saznanja da se policija ovde nije zaustavila i da je pro�irila istragu kako bi utvrdila otkud le�evi u stanu mladića koji potiče iz dobrostojeće porodice. Istraga je, navodno, dovela do jednog radnika Kliničkog centra Srbije, koji je uhap�en zbog sumnje da je ovom nekrofilu obezbedio le�eve za seksualno i�ivljavanje.

(E. K.)

Izvor: http://www.kurir-info.co.yu/arhiva/2007/februar/14/H-01-14022007.shtml

Ovde smo samo ja i ova šaka ovih vucibatina... mala operativna jedinica!

Ninana Profil člana
Pošalji Privatnu Poruku
Pronađi poruke člana
Dodaj na Listu Prijatelja
Počasni Član

"Studentova" unuka

Član od:: 16.Jul.2004
Lokacija:: Srbija i Crna G
Status: Nije na forumu
Poruke: 2492 Citat Odgovori Postavio/la: 18.Februar.2007 u 15:42
Stvarno STRASNO!!!
Sticajem okolnosti sam saznala ja je doticna devojka otisla u KC da se pregleda i da se by the way raspada od hepatitisa C, da je bilo uvedeno vanredno stanje taj dan kada su ukapirali da je ona svasta nesto pipala po cekaonici,... tako infektivna... da je njihov kolega stalno snadbevao lesevima tog IZOPACENOG!!!
Eto jos jednog dokaza da covek sa parama u Srbiji moze sebi da briusti gotovo sve bez obzira koliko to bilo bolesno.
Nemam vise reci!

El Kahina Profil člana
Pošalji Privatnu Poruku
Pronađi poruke člana
Dodaj na Listu Prijatelja
Moderatorka

MAX VESTICA

Član od:: 05.Februar.2005
Status: Nije na forumu
Poruke: 2179 Citat Odgovori Postavio/la: 19.Februar.2007 u 02:35
Ja sam zgadjena i zatecena! Ne znam sta da kazem. Prvo, on bolesnik, to ne mogu ni da komentarisem, al` to je neizlecivo! A, ona... ma, kako bez zastite... Sada i pored hepatitisa i tih bakterija, celog zivota ce nositi traumu. Strasno!!!
Sami smo, u samoci koju nista ne moze izleciti, protiv koje ne prestajemo da se borimo.

koksi Profil člana
Pošalji Privatnu Poruku
Pronađi poruke člana
Poseti sajt člana
Dodaj na Listu Prijatelja
Predsednik Predstavništva Vođa

Puš d batn !!

Član od:: 23.Decembar.2002
Status: Nije na forumu
Poruke: 4624 Citat Odgovori Postavio/la: 19.Februar.2007 u 07:11
Update:
15. februar 2007.
NEKROFIL NA SLOBODI
Manijak koji je bakterijom sa le�eva zarazio jednu devojku otpu�ten s psihijatrije
BEOGRAD - "Beogradski nekrofil", koji je nedavno otkriven nakon �to je trule�nim bakterijama zarazio jednu devojku iz naselja Cerak, pu�ten je kući posle psihijatrijskog ispitivanja, saznaje Kurir. Izvor na�eg lista navodi da policija nije imala osnova da zadr�i ovog mladića, dok su na psihijatriji, gde je bio priveden, odlučili da ga puste.

Dan nakon �to je Kurir otkrio postojanje ovog �okantnog slučaja, nadle�ni poku�avaju da zata�kaju ovu monstruoznu činjenicu. U policiji tvrde da nikada nisu imali nikakvu intervenciju vezanu za slučaj nekrofilije, a u Kliničkom centru Srbije ka�u da nemaju nikakva saznanja da je neko od njihovih radnika ume�an u takav slučaj.

Međutim, saznanja Kurira upućuju da je reč o zata�kavanju zbog polo�aja članova porodice ovog mladića u vrhu vlasti. Navodno, čitav slučaj je zata�kan jer je jedan od roditelja ovog nekrofila vojno lice, tako da su i "tragove" uklonili vojni eksperti, koji su garantovali diskreciju, a ne policija ili neke nadle�ne slu�be.

"Beogradski nekrofil" otkriven je kad je devojka koju je upoznao u jednom beogradskom klubu i s kojom je imao kratku vezu potra�ila pomoć lekara zbog osipa koji joj se pojavio po telu. Lekari su na njenom grliću materice otkrili trule�ne bakterije, koje potiču s nekog le�a, i obavestili policiju.

U početku se sumnjalo da je i devojka ume�ana u neki monstruozni čin, ali se ispostavilo da je ona samo �rtva. Pod pritiskom je priznala da je spavala s mladićem, čije ime je dala policiji. Sagovornik Kurira obja�njava da su i devojka i mladić pripadnici beogradskog d�et-seta, zbog čega je on mogao sebi da za visoku nadoknadu "obezbedi" le�eve od ljudi koji bi o tome ćutali.

Inače, slučajevi nekrofilije u Srbiji su retki, ali ne i nezabele�eni. Nekrofilija predstavlja u�ivanje u posamtranju le�eva ili njihovih delova, sve do seksualnih odnosa s njima. samtra se da je traumatskog porekla i klasifikuje se kao te�ak klinički oblik perverzije i poremećaja.

Na�u javnost je, pre svega, uznemirila činjenica da je ovaj mladić ve�to sakrivao svoje bolesne sklonosti i da se, prema rečima zara�ene devojke, radi o veoma privlačnom mladiću, koji ničim nije odavao svoju bolesnu tajnu. Doktor Milan Milić, direktor Specijalne neuropsihijatrijske bolnice "Kovin", navodi da mu ovaj slučaj nije poznat, ali da nije nemoguće da takve ličnosti uspe�no skrivaju svoju bolest.

- Nekrofilija je psiho-seksualni poremećaj. Često je povezan sa drugim te�kim poremećajima, zbog čega bi morao da bude evidentiran. Međutim, ni�ta nije nemoguće. Sve mo�e da se sakrije, ako je taj čovek ve�t i sposoban. U svojoj praksi nisam imao slučajeve nekrofilije. Verovatno ih kod nas ima, ali u neznatnim brojevima - obja�njava Milić.

izvor:http://www.kurir-info.co.yu/arhiva/2007/februar/15/H-01-15022007.shtml

Ovde smo samo ja i ova šaka ovih vucibatina... mala operativna jedinica!

koksi Profil člana
Pošalji Privatnu Poruku
Pronađi poruke člana
Poseti sajt člana
Dodaj na Listu Prijatelja
Predsednik Predstavništva Vođa

Puš d batn !!

Član od:: 23.Decembar.2002
Status: Nije na forumu
Poruke: 4624 Citat Odgovori Postavio/la: 19.Februar.2007 u 07:15
Nekrofil iz Beograda pu�ten juče na slobodu
U�ivanje s mrtvacima?
Mladić, za koga se sumnja da se seksualno i�ivljavao nad telima pokojnika, iza�ao iz bolnice gde je bio na posamtranju. Slučaj se zata�kava jer je sin uticajne ličnosti
BEOGRAD - Iako beogradska policija tvrdi da do sada nije prijavljen nijedan slučaj nekrofilije, prestonicu već nekoliko dana "trese" priča da je otkriven jedan mladić iz dobrostojeće porodice, za koga se sumnja da se seksualno i�ivljavao nad mrtvacima. Prema jednoj verziji, tela umrlih u njegov stan dopremao je za "debele pare" radnik jedne beogradske mrtvačnice.

Takođe, priča se da ga je taj radnik noću uvodio u mrtvačnicu jednog kliničkog centra. Kako saznajemo, nekrofil je sin jednog moćnog funkcionera i slučaj se zbog toga zata�kava. On je posle intervencije "s vrha" pu�ten iz bolnice, gde je bio na posamtranju.

Prema navodima pojednih beogradskih glasila, ovaj bizarni slučaj otkriven je kada zbog ekcema na telu i oko usta lekarsku pomoć zatra�ila jedna devojka iz Beograda. Ustanovljeno je da se inficirala trule�nim bakterijama, koje se inače nalaze samo na telima umrlih osoba. Devojka je lekaru priznala da je imala seksualne odnose sa izvesnim mladićem, koga je upoznala u jednom elitnom klubu, a sa kojim se zabavljala dve nedelje.

Mada se ova priča poput vetra pro�irila gradom i �okirala javnost, u gradskim mrtvačnicama ka�u da nema razloga za paniku jer su tela pokojnika potpuno bezbedna. Prema rečima sagovornika u JKP "Pogrebne usluge", niko sem ovla�ćenih radnika ovog preduzeća ne mo�e da uđe u prostorije gde se nalaze tela, niti postoji i najmanja mogućnost da neko odnese telo, a da nema nalog i sve ostale uredno popunjene papire.

Eksperti za du�evne bolesti ka�u da je nekrofilija najte�i mogući patolo�ki poremećaj nagona. Predstavlja u�ivanje u posamtranju tela mrtvih, ili seksualnih odnosa s njima. "Kao izolovana perverzija naziva se parafilija i jako retko se javlja. Nekrofilija se obično javlja u sklopu drugih najte�ih du�evnih bolesti, poput �izofrenije i za nju nema leka. U poremećaje nagona takođe spadaju i feti�izam, sodomija i egzibicionizam.

Prema na�im iskustvima osobe obolele od ovih poremećaja nikada se ne javljaju na lečenje, ali ih, srećom, ima veoma malo. �to se nekrofila tiče, čim se ustanovi da je kod njih u pitanju trajan poremećaj nagona, odmah se sme�taju u specijalizovane du�evne bolnice", rekla je za Glas javnosti dr Vesna Čedić, neuropsihijatar na VMA.

Jedna od najpoznatijih svetskih nekrofiličarki je Amerikanka Karen Grinli. Ona je dospela na naslovne stranice skoro svih dnevnih listova, kada se odvezla mrtvačkim kolima i nije se javljala dva dana. Umesto da mrtvaca preda na groblju, ona je sa njim oti�la u "provod". Optu�ena je za protivzakonitu vo�nju mrtvačkih kola i ometanje pogreba, po�to u Kaliforniji ne postoji zakon protiv nekrofilije.

U svojoj ispovesti Karen je priznala i opisala ljubavne epizode sa 24 mrtva mu�karca. "Telo tamo samo le�i, ali ima ono �to je potrebno da me usreći. Hladnoća, aura smrti i pogrebno okru�enje. Naravno i tako erotičan miris smrti. To je ne�to �to me je privlačilo celi �ivot", pisala je Karen u svojim pismima.

Ona je, između ostalog, navela da iz svog ličnog iskustva zna da je nekrofilija mnogo če�ća, nego �to većina ljudi zami�lja i da je najzastupljenija među radnicima u pogrebnim preduzećima. Posle ovog slučaja, guverner Arnold �varceneger izborio se za dono�enje zakona po kojem je nekrofilija uvr�tena u krivično delo.

U Srbiji se nekrofilija ne tretira kao krivično delo, već kao te�ka bolest, pa osobe koje se "uhvate na delu" ne podle�u zakonskim sankcijama, ali se odmah upućuju na trajno lečenje. Advokat Svetozar Pavlović ka�e da ni eventualni pomagači nekrofilima ne podle�u krivičnom gonjenju, već samo disciplinskim sankcijama, ukoliko rade u javnoj ustanovi.

izvor: http://arhiva.glas-javnosti.co.yu/arhiva/2007/02/15/srpski/H07021403.shtml

Ovde smo samo ja i ova šaka ovih vucibatina... mala operativna jedinica!

skalle Profil člana
Pošalji Privatnu Poruku
Pronađi poruke člana
Poseti sajt člana
Dodaj na Listu Prijatelja
Moderator

So Ham

Član od:: 11.Jul.2005
Lokacija:: Sweden
Status: Nije na forumu
Poruke: 2241 Citat Odgovori Postavio/la: 19.Februar.2007 u 08:19
BRRRRR!!!

BLJAK!!!

FUJ!!!

Do not fear death. If you have to fear, fear the way you live your life.

slobodna Profil člana
Pošalji Privatnu Poruku
Pronađi poruke člana
Poseti sajt člana
Dodaj na Listu Prijatelja
Govornik

Član od:: 05.Maj.2005
Status: Nije na forumu
Poruke: 126 Citat Odgovori Postavio/la: 20.Februar.2007 u 08:16
Krenule su mi suze od gadjenja....
Ovo je strasno....
Mislim da ce devojka pre zavrsiti na psihijatriji nego momak...

Kad sam dobra, zaista sam dobra. Kada sam zla - jos sam bolja :)

El Kahina Profil člana
Pošalji Privatnu Poruku
Pronađi poruke člana
Dodaj na Listu Prijatelja
Moderatorka

MAX VESTICA

Član od:: 05.Februar.2005
Status: Nije na forumu
Poruke: 2179 Citat Odgovori Postavio/la: 21.Februar.2007 u 05:07
Ovo je strasno. Ne samo da bih ga zatvorila dozivotno, nego bih objavila i ko je i sta je! I kako ih, bre, nije sramota! Da je to neko nevazno lice, odmah bi mu i sliku objavili, a kamoli ime, a ovako se cuti!
Sami smo, u samoci koju nista ne moze izleciti, protiv koje ne prestajemo da se borimo.

ekscentrika Profil člana
Pošalji Privatnu Poruku
Pronađi poruke člana
Dodaj na Listu Prijatelja
Žutokljunac

Član od:: 02.Februar.2007
Status: Nije na forumu
Poruke: 3 Citat Odgovori Postavio/la: 21.Februar.2007 u 10:12
joj ljudi pa nije valjda da verujete kuriru

http://blog.b92.net/node/4459

http://www.snopes.com/risque/juvenile/corpse.htm

koksi Profil člana
Pošalji Privatnu Poruku
Pronađi poruke člana
Poseti sajt člana
Dodaj na Listu Prijatelja
Predsednik Predstavništva Vođa

Puš d batn !!

Član od:: 23.Decembar.2002
Status: Nije na forumu
Poruke: 4624 Citat Odgovori Postavio/la: 21.Februar.2007 u 10:36
Sve bi ja to poverovao da nisam "saznao" za ovu vest daleko pre Kurira ;) Beograd je mali grad.

A sto se b92 Bloga tice...

http://www.biznisblog.com/tekstovi/zuta-stampa-srpske-blogosfere

:)

Ovde smo samo ja i ova šaka ovih vucibatina... mala operativna jedinica!

Lunja80 Profil člana
Pošalji Privatnu Poruku
Pronađi poruke člana
Dodaj na Listu Prijatelja
VIP Član

Luuuuunjaaaaa

Član od:: 14.Maj.2005
Lokacija:: Srbija i Crna Gora
Status: Nije na forumu
Poruke: 1541 Citat Odgovori Postavio/la: 21.Februar.2007 u 18:33
Ja stvarno zelim da verujem da to nije istina... Stresla sam se kada sam procitala...

Maslacak

ekscentrika Profil člana
Pošalji Privatnu Poruku
Pronađi poruke člana
Dodaj na Listu Prijatelja
Žutokljunac

Član od:: 02.Februar.2007
Status: Nije na forumu
Poruke: 3 Citat Odgovori Postavio/la: 23.Februar.2007 u 10:59
Originalni autor: koksi

Sve bi ja to poverovao da nisam "saznao" za ovu vest daleko pre Kurira ;) Beograd je mali grad.

A sto se b92 Bloga tice...

http://www.biznisblog.com/tekstovi/zuta-stampa-srpske-blogosfere

:)

Poverovaću ti jedino ako si ti uhapsio čoveka, ili pregledao devojku.
Sve ostalo, čuo sam od brata druga od kom�ije čija �ena radi u toj klinici ne porlazi... Pa kako drugačije i nastaju urbane legende

A �to se tiče b92 bloga sla�em se, to sam postavila čisto zbog linkova

Nekrofil iz Beograda pušten juče na slobodu

2009-08-23T14:59:00.000-07:00

Nekrofil iz Beograda pušten juče na slobodu
Uživanje s mrtvacima?
Mladić, za koga se sumnja da se seksualno iživljavao nad telima pokojnika, izašao iz bolnice gde je bio na posmatranju. Slučaj se zataškava jer je sin uticajne ličnosti
BEOGRAD - Iako beogradska policija tvrdi da do sada nije prijavljen nijedan slučaj nekrofilije, prestonicu već nekoliko dana "trese" priča da je otkriven jedan mladić iz dobrostojeće porodice, za koga se sumnja da se seksualno iživljavao nad mrtvacima. Prema jednoj verziji, tela umrlih u njegov stan dopremao je za "debele pare" radnik jedne beogradske mrtvačnice.

Takođe, priča se da ga je taj radnik noću uvodio u mrtvačnicu jednog kliničkog centra. Kako saznajemo, nekrofil je sin jednog moćnog funkcionera i slučaj se zbog toga zataškava. On je posle intervencije "s vrha" pušten iz bolnice, gde je bio na posmatranju.

Prema navodima pojednih beogradskih glasila, ovaj bizarni slučaj otkriven je kada zbog ekcema na telu i oko usta lekarsku pomoć zatražila jedna devojka iz Beograda. Ustanovljeno je da se inficirala truležnim bakterijama, koje se inače nalaze samo na telima umrlih osoba. Devojka je lekaru priznala da je imala seksualne odnose sa izvesnim mladićem, koga je upoznala u jednom elitnom klubu, a sa kojim se zabavljala dve nedelje.

Mada se ova priča poput vetra proširila gradom i šokirala javnost, u gradskim mrtvačnicama kažu da nema razloga za paniku jer su tela pokojnika potpuno bezbedna. Prema rečima sagovornika u JKP "Pogrebne usluge", niko sem ovlašćenih radnika ovog preduzeća ne može da uđe u prostorije gde se nalaze tela, niti postoji i najmanja mogućnost da neko odnese telo, a da nema nalog i sve ostale uredno popunjene papire.

Eksperti za duševne bolesti kažu da je nekrofilija najteži mogući patološki poremećaj nagona. Predstavlja uživanje u posmatranju tela mrtvih, ili seksualnih odnosa s njima. "Kao izolovana perverzija naziva se parafilija i jako retko se javlja. Nekrofilija se obično javlja u sklopu drugih najtežih duševnih bolesti, poput šizofrenije i za nju nema leka. U poremećaje nagona takođe spadaju i fetišizam, sodomija i egzibicionizam.

Prema našim iskustvima osobe obolele od ovih poremećaja nikada se ne javljaju na lečenje, ali ih, srećom, ima veoma malo. Što se nekrofila tiče, čim se ustanovi da je kod njih u pitanju trajan poremećaj nagona, odmah se smeštaju u specijalizovane duševne bolnice", rekla je za Glas javnosti dr Vesna Čedić, neuropsihijatar na VMA.

Jedna od najpoznatijih svetskih nekrofiličarki je Amerikanka Karen Grinli. Ona je dospela na naslovne stranice skoro svih dnevnih listova, kada se odvezla mrtvačkim kolima i nije se javljala dva dana. Umesto da mrtvaca preda na groblju, ona je sa njim otišla u "provod". Optužena je za protivzakonitu vožnju mrtvačkih kola i ometanje pogreba, pošto u Kaliforniji ne postoji zakon protiv nekrofilije.

U svojoj ispovesti Karen je priznala i opisala ljubavne epizode sa 24 mrtva muškarca. "Telo tamo samo leži, ali ima ono što je potrebno da me usreći. Hladnoća, aura smrti i pogrebno okruženje. Naravno i tako erotičan miris smrti. To je nešto što me je privlačilo celi život", pisala je Karen u svojim pismima.

Ona je, između ostalog, navela da iz svog ličnog iskustva zna da je nekrofilija mnogo češća, nego što većina ljudi zamišlja i da je najzastupljenija među radnicima u pogrebnim preduzećima. Posle ovog slučaja, guverner Arnold Švarceneger izborio se za donošenje zakona po kojem je nekrofilija uvrštena u krivično delo.

U Srbiji se nekrofilija ne tretira kao krivično delo, već kao teška bolest, pa osobe koje se "uhvate na delu" ne podležu zakonskim sankcijama, ali se odmah upućuju na trajno lečenje. Advokat Svetozar Pavlović kaže da ni eventualni pomagači nekrofilima ne podležu krivičnom gonjenju, već samo disciplinskim sankcijama, ukoliko rade u javnoj ustanovi.

SENZACIONALNO OTKRIĆE: HOMO SRBIENS ERECTUS

2009-08-22T14:39:00.000-07:00

POSTHUMNI ŽIVOT KOSTURA

2009-08-22T09:07:00.000-07:00

NEKROFILNA TRADICIJA

2009-08-22T09:01:00.001-07:00

KORIST I RAZONODA

2009-08-22T08:58:00.000-07:00

SENZACIONALNO OTKRIĆE FRESAKA SA PREDSTAVAMA PRASRBA U PODVODNOJ ŠPILJI NA OGNJENOJ ZEMLJI

2009-08-21T07:48:00.000-07:00

NEKROFILI.COM: PONEKADA I SMRT IMA SVOJE PREDNOSTI

2009-08-19T09:10:00.000-07:00

U RAJU JE LIPO ALI U PAKLU JE EKIPA!!!

SENZACIONALNO OTKRIĆE: FRESKE SA PRIKAZOM PRASRBA U SRBU

2009-08-19T09:06:00.001-07:00

INĐIJANA ĐORĐ AND THE LAST SRBADE

2009-08-19T09:03:00.000-07:00

PRILOG PROUČAVANJU NEKROFILIJE

2009-08-18T22:18:00.000-07:00

NOMINATIV, GENOCID, DATIV...

2009-08-18T22:14:00.000-07:00

JA SAM GENOCIDEN GENOCIDEN DOMOVINE SIN!!!

SKANDALOZNO:KAMPANJA PODRŠKE NEKROFILU JANKOVIĆU OD SRPSKIH NACIONALISTA

2009-05-17T14:54:00.000-07:00

Konačno su otvorene karte i sada je sasvim jasno ko stoji iza nekrofila Đorđa Jankovića jer je na sajtu:

http://forum.srpskinacionalisti.com/viewtopic.php?f=1&t=18004&start=15

pokrenuta potpuno ista kampanja podrške kao i Urošu Mišiću pod geslom "Pravda za Đorđa" itd. Ako se zna da je 99% studenata Đorđa Jankovića informatički a i uopšteno govoreći polupismeno i ne poznaje niti jedan strani jezik postaje jasno zašto su Jankovićevim neizborom ugrožena sva nastojanja za dalje širenje velikosrpske i klerofašističke propagande i nadrinauke obučene u praavoslavno talibanstvo u obliku svetođorđstva i svetosavlja o čemu rečito govore sledeće floskule:

СЛОБОДА ЗА ЂОРЂА

СОЛИДАРНОСТ СА ЂОРЂЕМ

ПРАВДА ЗА ПРОФЕСОРА ЂОРЂА !

ПРОФЕСОР ЂОРЂЕ - ЖРТВА ЧИСТКЕ !

ПРОФЕСОР ЂОРЂЕ - УМЕСТО ОДЛИКОВАЊА ДОБИО ОТКАЗ !

ПРАВДА ЗА ЂОРЂА!

СЛОБОДА ЗА СРПСКУ НАУКУ !

ОТПУШТЕН НАУЧНИК КОЈИ ЈЕ ПРОНАШАО СТРОЈИМИРОВ ПЕЧАТ!

Autor ovih floskula je izvesni "Arhanđel" inače dobro poznat na Filozofskom Fakultetu kao vrlo loš student, već treći put studira drugu godinu arheologije, lenčuga, neradnik, pravoslavni taliban i velikosrpski nacional socijalista, ljotićevac i klerofašista, inače preko dana poznati bogomoljac a po noći posetilac mesta za okupljanje specifične muške populacije. Imajući u vidu Jankovića i Arhanđela može se samo reći "spram sveca i tropar"

PREHRAMBENA NEKROFILIJA

2009-05-17T09:07:00.000-07:00

TANJUG MEĐUNARODNI PRESS CENTAR

Beograd, Knez Mihailova 6, (III sprat)

Tel.: +381 11 2630 645; +381 11 2638 527; +381 64 8317 083;

E-mail: press@tanjug.rs +381 64 8317 081

Ponedeljak, 18. maj

12:00 časova

KONFERENCIJA ZA NOVINARE

DOC. DR ĐORĐA JANKOVIĆA, ARHEOLOGA

tema:

STANJE NA ODELJENJU ZA ARHEOLOGIJU FILOZOFSKOG FAKULTETA U BEOGRADU
KOJE DOC. JANKOVIĆ OCENJUJE KAO OČAJNO I ZBOG KOGA SE OBRATIO OMBUDSMANU

„UKIDA SE PREDMET NACIONALNA ARHEOLOGIJA SREDNJEG VEKA I PRATEĆI IZBORNI KURSEVI POSVEĆENI ISTRAŽIVANJU NAJBROJNIJIH ARHEOLOŠKIH NALAZIŠTA KOD NAS I NAJVAŽNIJIH ZA SRPSKU ISTORIJU I KULTURU“ – TVRDI DOC. DR ĐORĐE JANKOVIĆ KOJI JE DRŽAO TAJ PREDMET

govore:

DOC. DR ĐORĐE JANKOVIĆ, INŽENJER PREHRAMBENE TEHNOLOGIJE

PREDSTAVNIK STUDENATA

SKANDALOZNO: NEKROFIL ĐORĐE JANKOVIĆ UMIŠLJA DA JE ŽRTVA POLITIČKOG PROGONA

2009-05-16T14:09:00.000-07:00

NOVINARI SU NASELI NA ŽALOPOJKE I UMIŠLJENU SUJETU, BOLJE REĆI LUDILO NEKROFILA ĐORĐA JANKOVIĆA KOJI SEBE PROGLAŠAVA ŽRTVOM POLITIČKOG PROGONA O ČEMU SVEDOČI I TEKST KOJI PRENOSIMO IZ POLITIKE OD SUBOTE 16. MAJA 2009:

Порекло Словена уздрмало катедру за археологију

Др Ђорђе Јанковић није реизабран због стручних а не због политичких разлога, тврди декан београдског Филозофског факултета др Александар Костић

Српско археолошко друштво је недавно „изразило крајњу забринутост због тога што Изборно веће Филозофског факултета у Београду није потврдило реизбор др Ђорђа Јанковића у звање доцента, тврдећи да је реч о случају са политичком позадином, у којем је нарушено право на слободу мишљења и слободу научног рада.
То што је остало упражњено једно од само два места на катедри за Националну археологију Средњег века је, по мишљењу Јанковића, пут ка укидању једног важног предмета који проучава порекло Словена, а по мишљењу дела његових колега „случај којем није кумовала струка него политика”.
„Одавно се није догодило да на Филозофском факултету, институцији која би требало да буде пример, неко буде удаљен са наставе из политичких и идеолошких разлога”, наводи се у саопштењу које је потписао доц. др Душан Михаиловић, председник Српског археолошког друштва.
Он каже да је Комисија за припрему извештаја о кандидатима дала позитивно мишљење о реизбору Јанковића у звање доцента и да је идентична ситуација била и када је осујећен Јанковићев избор у звање ванредног професора. У оба случаја је изостала научна критика: методолошке примедбе нису образложене, Јанковићев рад је приказан непотпуно, наводи његових књига цитирани су ван контекста у намери да се дискредитује и представи као националиста.
У овом Друштву истичу да је Јанковић угледан члан академске заједнице, истраживач који је знатно допринео развоју националне археологије и кога подржавају археолози и студенти. Јанковић је био председник Српског археолошког друштва, шеф Катедре за средњовековну археологију и руководилац бројних археолошких пројеката. Читав проблем је настао када је објавио књигу о српским громилама (обредне хумке) у околини Книна и Грахова – у 4. и 5. веку (историја сматра да су се Срби на Балкан доселили тек у 6. и 7. веку).
– Нисам ја мета, већ порекло Срба и овај предмет који ће укинути. Овде су прекршени статут и закон и то више пута. На пример, приликом гласања за мој избор у звање ванредног професора учествовале су 123 особе, а за остала четири доцента 112. Дакле у мом избору је учествовало 11 особа више, што је заиста необична околност. Инспекција Министарства просвете је опоменула декана, а чак је и повереник за информације од јавног значаја, којем сам се жалио, донео решење да ми се дају на увид гласачки листићи, што је декан одбио – објашњава професор Јанковић.
Он додаје и да је дужност декана била да скрене пажњу Већу да испуњава све услове да буде реизабран, чак и да има довољно коефицијената да буде два пута изабран за редовног професора.
– Ја сам психолог и не могу да говорим о стручним аргументима, али, што се тиче процедуре све је чисто – каже за наш лист декан Филозофског факултета др Александар Костић.
Он објашњава да су од пет чланова комисије два написала приговор на реизбор и да у том приговору није било политичких инсинуација, већ да је оспоравана стручна методологија др Јанковића. Сав тај материјал и приговор и одговор су достављени члановима Већа.
– Веће је гласало и заиста већина није била против, али је била уздржана. Ја не улазим у то да ли су примедбе тачне или не, али је очигледно да одговор на примедбе није био довољно убедљив – сматра др Костић, додајући да се у овом случају инсистира на политичкој позадини, „а то захтева конкретне доказе”.
Др Марко Поповић из Археолошког института, иначе један од два члана Комисије који је поднео приговор на Јанковићев реизбор, на питање како коментарише став колеге да је основни циљ укидање предмета средњовековна археологија, одговара да Јанковић није једини стручњак и да сви заборављају да постоји и други кандидат за упражњено место наставника на овој катедри.
– Када је расписан конкурс за то друго наставничко место, уз Јанковића, кандидат је била и др Весна Бикић, доцент на Копарском универзитету. Дакле имамо стручњака који има лиценцу за ЕУ, али који није добар за Универзитет у Београду – каже др Поповић. Он сматра да сада факултет покушава да реши „социјални случај Јанковић”, који иначе ради и на Академији за уметност и конзервацију Српске православне цркве.
Декан Костић потврђује да постоји законска могућност да се Јанковић премести на друго радно место које одговара његовим квалификацијама, највероватније у археолошку збирку где ће моћи да настави са истраживањима, али да више неће бити у настави.
На питање да ли ће прихватити понуђено ново радно место, професор Јанковић одговара да ће прво морати да консултује адвоката, да он волонтира на Академији за конзервацију и да би у овом случају морало да се огласи и Министарство просвете које је, по његовим речима, дужно да штити закон и заштити основна људска и професорска права.
Сандра Гуцијан
--------------------------------------------------
Историјски митови и чињенице
– Саопштење Српског археолошког друштва је замена теза. Нико Јанковића не прогања зато што је Србин. Ја сам био противан из научних, методолошких разлога, а не политичких. Ми не можемо правити митове на фалсификатима. Јанковић на основу малог броја чињеница доноси велике закључке, као на пример да је апостол Павле крштавао Србе. Његове тезе немају утемељење у археолошким налазима нити у историјским изворима – изричит је др Марко Поповић.
Др Ђорђе Јанковић одговара да постоје предања која су записали странци да је апостол Павле проповедао у Илирику од Јадрана до Дунава и да то пише и у Светом писму.

U samom tekstu se namerno prećutkuju neke važne činjenice vezane za reizbor Đ.Jankovića.
1. Jankoviću je ovo bio šesti pokušaj reizbora u zvanje docenta što znači da uopšte nikada nije bio predložen za vanrednog profesora
2. Članovi komisije koji su bili za Jankovićev reizbor uopšte nisu kompetentni za tu naučnu oblast: Živko Mikić je fizički antropolog, Aleksandar Jovanović se bavi klasičnom arheologijom a Gordana Tomović je po profesiji istoričar. Članovi komisije koji su imali prigovor na Jankovićev reizbor su dr Marko Popovi i dr Mihailo Milinković, naši najeminentniji stručnjaci za arheologiju srednjeg veka.
2. D. Mihajlović je nelegalno izabrani predsednik Srpskog Arheološkog društva koji je tu postavljen nakon svojevrsnog "puča" u samom Društvu koji su organizovale Jankovićeve pristalice, uglavnom strani državljani
3. Jankovićeve knjige naišle su na osudu čitave naučne i stručne javnosti u zemlji i svetu i nisu prihvaćene kao literatura za fakultet.
4. Po narudžbi vlade tzv RSK Janković je na ratište vodio studente i sa njima devastirao i pljačkao arheološke lokalitete u BIH i Hrvatskoj, zbog čega je u Hrvatskoj persona non grata
5. Kod ovakvih slučajeva najlakše je nekome da se proglasi "žrtvom" političkog progona kako bi se sakrila suština stvari a u ovom slučaju fakat je da Jankovićeve knjige i postupci nisu naišli na odobravanje naučne i stručne javnosti, što je rezultiralo njegovim neizborom na mesto docenta u potpuno javoj i legalnoj proceduri.
Na samom kraju jedno pitanje: o Jankovićevom reizboru u poslednjih godinu dana glasalo se tri puta i nije reizabran. Do kada će interesnoj grupi njegovih pristalica biti dopušteno da sprečavanjem izbora drugog profesora ometaju redovno funkcionisanje Filozofskog fakulteta?

O TOME KOLIKA JE PANIKA ZAHVATILA NEKROFILNU EKIPU I NJENOG KOLOVOĐU ĐORĐA JANKOVIĆA GOVORI I ČINJENICA DA SU NEKROFILI UKLJUČUJUĆI TU I PREDSTAVNIKE STUDENATA ZA PONEDELJAK ZAKAZALI KONFERENCIJU ZA ŠTAMPU U PRESS CENTRU KAKO BI KALIMERO JAVNOST OBAVESTIO O NAVODNOJ NEPRAVI

Cirkus Korona i Vesela nauka

2009-05-13T05:28:00.000-07:00

Cirkus Korona i Vesela nauka, jos samo veceras u Vašem gradu!
Tko je bio prvi, Srbi, Hrvati ili amebe?

SENZACIONALNO OTKRIĆE: KAKO SU NASTALE SRPSKE GROMILE

2009-04-26T01:28:00.000-07:00

NOVA DENIKENŠTINA ĐORĐA JANKOVIĆA: Pogreb Srba u ranom srednjem veku

2009-04-25T14:57:00.000-07:00

Dr Ðorde Janković
Filozofski fakultet u Beogradu
Pogreb Srba u ranom srednjem veku

Referat na VI medunarodnom kongresu slovenske arheologije, održanom u Novgorodu, avgusta 1996.
Trud? VI Meždunarodnogo Kongressa slav?nsko? arheologii. Tom 1: Problem? slav?nsko? arheologii, str. 382-393, Moskva 1997.
Works of the VI th International congress of Slavic Archaeology. Volume 1: Problems of Slavic Archaeology, pp. 382-393, Moscow 1997

Do nedavno se ništa nije znalo o srpskom pogrebu iz vremena pre konacnog primanja hrišcanstva. Poslednjih godina je ustanovljeno da su Srbi imali pogreb razlicit od ostalih Južnih Slovena, da su pravili pogrebne humke. Slicne su mogilama Zapadnih i Istocnih Slovena, narocito nekim u Poljskoj. Te humke su samo uslovno grobovi, jer ne sadrže ostatke pokojnika, koji su najcešce bili spaljivani. Zato te humke treba videti kao ostatke spomenika podignutih umrlim prilikom pogrebnih obreda.

PITANJE: JELI U TAKVOJ JEDNOJ HUMCI PRONAĐENA USAMLJENA GOVEĐA KOST, ZAOSTALA JER SU UČESNICI OBREDA POJELI PEČENJE?

U narodu su poznate pod imenom "gromile". To je izraz kojim su nazivane i praistorijske mogile. Takvi toponimi oznacavaju nalazišta sa srednjevekovnim humkama, na kojima mogu biti velike bronzanodobne mogile (Gromile kod FOČE i Knina). U novije vreme cešci je naziv "gomile". Smatra se da je gomila hrpa bilo cega (zemlje, dubreta, kamena, itd.), dok je gromila nešto posebno, humka koja sadrži nešto.

KO SMATRA?

Zabeležena su shvatanja da su gromile podizali pagani, da su se na njima molili Bogu, prinosili žrtve i "kuda bi se dim povijao na tu bi se stranu okretali pri molitvi", kao i da su na njima krštavana vanbracno rodena deca.

KO JE GDE I KADA TO ZABELEŽIO?

Prve gromile je 1898. godine istraživao Vejsil Ðurcic, ali je mislio da iskopava praistorijske mogile, iako je u nekima našao predmete ranovizantijskog doba. Mnogo docnije, 1957, Pavao Andelic je sproveo mala iskopavanja oštecene gromile u blizini Konjica, i opredelio je kao slovenski grob spaljenog pokojnika VIII stoleca. Pet gromila istražili su na savremen nacin Vasil Boroneanc i Jon Stinga, na Velikom Ostrvu u rumunskom delu Dunava, 1976. godine. Oni su ih pravilno datovali u VII stolece, ali su ih bez osnova pripisali domorodackom, dackom stanovništvu. Otkricem nalazišta gromila u Ljuticima kod Pljevalja, usledila su obimnija istraživanja u Jugoslaviji. Tamo je Dragoslav Srejovic 1985. godine otkrio prvu srednjevekovnu humku, a u periodu do 1991. godine istraživano je 8 gromila. Kada su i kod Prizrena pod planinom Ostrovicom nadene gromile na 1550 m nadmorske visine, postalo je izvesno da se Srbi po gromilama razlikuju od ostalih Južnih Slovena, što je u skladu sa podacima pisanih izvora. Zatim sam istraživao 1993-1994. godine nalazišta zapadno od Drine, koja su u potpunosti potvrdila tu pretpostavku.
O pogrebu Srba u srednjem veku ostavili su podatke arapski naucnici Al Masudi i Al Bekri odnosno Ibrahim ibn Jakub. Navodim prevod podataka Al Masudija prema prevodu na ruski koji je objavio A. J. Garkavi:
"Pleme koje spomenusmo pod imenom Sarbin, spaljuje se na ognju, kada im umre vladar ili starešina; oni takode spaljuju njegovog jahaceg konja. Oni imaju obicaj, slican obicajima Indusa; to smo delimicno pominjali napred u ovom delu, pri opisu planine Kabha i hazarske zemlje, kada smo govorili, da se u hazarskoj zemlji /kod hazarskog vladara/ nalaze Sloveni i Rusi, i da se oni spaljuju na lomacama".
Iste podatke o Srbima ponavlja Ibrahim ibn Jakub.

OČIGLEDNO DA JE OVA OBRED PREUZET IZ PRSTENA NIBELUNGA GDE SE U LOMAČU POGINULOG HEROJA SIEGFRIEDA NA KONJU UŠLA NJEGOVA UDOVA BRUNHILDE NAKON ČEGA JE PROPALA WALHALA

Tadeuš Levicki je izneo mišljenje da u ovim opisima nije rec o Srbima, jer su Srbi Jugoistocne Evrope (odnosno Dalmacije) u X stolecu vec bili pokršteni, a Srbi sa Labe i Solave su bili pokoreni i uništeni od strane Nemaca. Zato je pretpostavio da je rec o opisu pogreba kod Poljaka. Ovaj stav je neodrživ iz više razloga. Ostavljajuci po strani problem položaja Bele Srbije, koja se može tražiti oko gornje Visle i u Zapadnom Pobužju, i problem Srba na Labi i Solavi, videcemo da se arapske beleške odnose na Srbe iz rimske Dalmacije.
Pre svega, Al Masudi nije licno bio svedok pogreba Srba, jer nikada nije ni putovao po slovenskom svetu. On je podatke prikupio u pogranicnim krajevima prema Vizantiji, kako je to pokazao A. J. Garkavi. Izvor njegovih podataka mogli su biti pre svega Sloveni naseljeni u Maloj Aziji, koji su prišli Arapima. Zato je ocigledno rec o Srbima rimske Dalmacije, a ne o Srbima na severu. Ti podaci se ne odnose na X stolece, kako je to mislio T. Levicki, vec na VIII stolece.

ODKADA JE U VIII VEKU POSTOJALA PROVINCIJA RIMSKA DALMACIJA?

To proizilazi iz naroda koje Al Masudi nabraja u istom poglavlju sa Srbima. To su Langobardi, cija je država uništena 774. godine. Zatim se u istom poglavlju navodi mocan narod Avandža, koji mogu biti samo Avari odnosno Obri,

AVANDŽA = AVARI = OBRI JAKO SMEŠNO NEMA ŠTA

a i oni su uništeni izmedu kraja VIII i pocetka IX stoleca. Tu se spominju i Duljebi, kojih više nema u vreme Al Masudija, itd. Pošto Masudijevi izvori poticu iz VIII stoleca, iz vremena kada dalmatinski Srbi još nisu konacno pokršteni, nema razloga da se njegovi podaci ne odnose upravo na njih.
Raspored otkrivenih gromila uglavnom se podudara sa granicama rimske provincije Dalmacije. To odgovara podacima iz pisanih izvora IX-X stoleca, kako grckih tako i latinskih, da Srbi žive u Dalmaciji. To je prvo podatak Anala Franackog kraljevstva , iz 822. godine, da Srbi "nastanjuju veliki deo Dalmacije". Zatim sredinom X stoleca car Konstantin VII Porfirogenit beleži da su Srbi od cara Iraklija dobili oblasti Dalmacije za naseljavanje, u kojima i žive u njegovo vreme. Car jasno odreduje samo granice u primorju: od zaliva Boke Kotorske na jugoistoku, do reke Cetine na severozapadu, ukljucujuci velika dalmatinska ostrva, Korculu, Mljet, Hvar i Brac.

AAAAAAAAAHAHAHHAHAHAHAAAAAAAAAAAAAAAAA

Gromile mogu biti od kamena ili zemlje, što zavisi od tla na kome su podignute. Pokojnik je spaljivan, ali gromile po pravilu ne sadrže izgorele kosti. U njima se može naici na slagan kamen, grumenje izgorele zemlje, cumur, ulomke grncarije, ponekad gvozdene klinove i retko druge nalaze. To pokazuje da se pogrebni obred sastojao od dva posebna cina. Prvo, pokojnik je spaljivan ili sahranjivan na drugom mestu. Drugo, podizana je gromila, odnosno spomenik pokojniku.
Pokojnici su verovatno spaljivani na posebnom mestu, koja još nisu istraživana.

AKO TA DRUGA MESTA DO SADA UOPŠTE NISU ISTRAŽIVANA ODAKLE SE ZNA ZA NJIHOVO POSTOJANJE

Na njihov moguc položaj ukazuju toponimi kao što su Palež (5 slucajeva), Paljevina (2), Izgorenica, Požari, Garište. Ti toponimi u blizini gromila, obeležavaju visove koji se nalaze uglavnom zapadno od nalazišta gromila, ponekad udaljeni i više od jednog kilometra. Izuzetno se i sama nalazišta tako zovu - Paljevine u Ljuticima kod Pljevalja. Zanimljivo je da se na istocnim stranama može nalaziti neki vrh zvan Konjska glava (4 slucaja), ili Kobilja glava, Konjski brijeg, Konjsko, Vrana glava, Vranovina, Vranjevina, Vranjak, Kopito. Ucestalost ovih toponima na istocnoj strani nalazišta može se povezati sa podatkom iz arapskih izvora da su Srbi spaljivali i pokojnikovog konja. Izgleda da je pokojniku podizan spomenik (gromila) približno istocno od mesta gde je spaljivan, u pravcu vrha u verovanju povezanog sa konjem. To je nesumnjivo odraz tada još živih indoevropskih shvatanja o putu duše posle smrti. Takvo poreklo pogreba Srba potvrduje se orijentacijom gromila, prema padinama na kojima su smeštene. Najcešce su na zapadnim padinama (88 slucajeva), severnim (4) i istocnim (3); za sada nisu zabeležene na prisojnim, južnim stranama.

ĐOKICA JE OČIGLEDNO POBUCAO RAZNORAZNE GROMAČE KOJE NASTAJU ČAK I DANAS PRI KRČENJU KARSNOG TERENA RADI FORMIRANJA MANJIH I VEĆIH NJIVA I U TE GROMAČE SE NABACUJE SAV KAMEN I OSTALI ŠKART IZVAĐEN PRI KRČENJU ZEMLJE

Otvoreno je pitanje šta se radilo sa pepelom spaljenog pokojnika. Postoji mogucnost da su izgorele kosti izlagane iznad gromila, u drvenim gradevinama.

ZA ŠTA NARAVNO NEMA NIKAKVIH DOKAZA NITI ISTORIJSKIH POMENA

To je obicaj poznat kod Slovena severnih oblasti. Da su izgorele kosti najverovatnije bacane u reku, pokazuju gromile sa Velikog Ostrova u Dunavu. Tamo je u pet istraživanih gromila nadena jedna izgorela i jedna neizgorela ljudska kost. U tim gromilama nadene su brojne životinjske i riblje kosti. Zato se cini da su obe ljudske kosti dospele u gromile slucajno, da nije bilo namere da se kosti pokojnika sacuvaju. Pošto je sastav tla na Velikom Ostrovu povoljan za ocuvanje arheoloških ostataka (pesak i les), izgorele kosti bi se sacuvale da ih je bilo. Preostaje da je pepeo pokojnika bacan u Dunav. Nije jasno šta se radilo sa pepelom pokojnika tamo gde nije bilo reka. Sacuvan je i danas obicaj kod Srba da se odeca umrle osobe veša o grane drveca pored potoka. Zato se može pomišljati da je pepeo pokojnika vešan u necemu na grane drveta ili na drvene stubove,

NORMALNO DA NIJE JASNO ŠTA JE RAĐENO SA PEPELOM JER JE S OBZIROM NA PRAKTIČNE POTREBE PEPEO NAJVEROVATNIJE KORIŠĆEN ZA KUVANJE SAPUNA

Obred podizanja gromile sastojao se u pravljenju obrednog staništa, spaljivanja tog staništa i potom njegovog zatrpavanja. Na kraju je na istom mestu podizan spomenik od drveta. Ostaci obrednog staništa nalaze se na dnu gromila. Ponekad se teško mogu razlikovati od temelja spomenika koji je podizan nad njima. To je narocito izraženo u stenovitim krajevima, gde su staništa gradena na kamenim temeljima. Trag drvenog staništa može da se ustanovi samo ukoliko ne izgori do kraja, pa ostanu ugljenisani ostaci temeljnjaca. Ukoliko drveno stanište potpuno izgori, jedini trag može biti nagorela zemlja u tlu, a gde je stena, nema ni takvog traga.

KAKO SE ONDA UOPŠTE MOŽE PRIČATI O NEČEMU ŠTO NIJE OSTAVILO NIKAKAV TRAG?

Najvece gromile sadrže ostatke kuce sa obaveznim obrednim ognjištem. Imaju strane dužine 4,5-5 m (Ljutici, Veliki Ostrov), a ima ih dužine 9 m (Petrovac). Gromila na Velikom Ostrovu sadrži ukop za obredno stanište, sa crepuljom kao dnom obrednog ognjišta ili peci. Takve gromile u Dalmaciji su nadzemne. Kada su smeštene na padinama, jednom stranom su ukopane, a suprotna strana je podzidana. Ona imaju ognjišta u sredini, nacinjena od tankog sloja gline ili u cetvorougao naslaganog kamena, ogradenog nasaticno postavljenim kamenom. Ova kamena ognjišta izgledom i velicinom podsecaju na podnice zabeležene kod severnih Srba u oblasti Solave i Polablja.
Manje gromile sadrže stanište bez ognjišta. U srpskom domacinstvu uz kucu se podižu manje zgrade (vajati), uvek bez ognjišta, za oženjene clanove porodice. Istraživana je samo jedna odgovarajuca gromila, u Uzdolju kod Knina . Ona je sadržavala kameno postolje strana dugih 2 m. Možda ima takvih zemljanih gromila, a koje još nisu istraživane (Zakmur, Durmitor, itd.). Njihovo postolje, opet smešteno na padini, bilo bi nasuto izmedu drvenih zidova.

U NEDOSTATKU IKAKVIH DOKAZA OPET SE NAGAĐA NA PRAZNO

Slicna su staništa pravougaone osnove koja mogu biti kamena (Ljutici, Petrovac) i zemljane (Seonica). Kamena postolja su dužih strana 3,2-3 m, a kracih 2-2,5 m. Zemljano postolje koje sadrži gromila iz Seonice, nedovoljno dokumentovano, ima izduženu zaobljenu osnovu, ali je nekada verovatno bilo ogradeno drvenim zidom. Takve kuce su pokrivane poluoblicastim krovom od luba (kore drveta - takozvane lubare), ili krovom na dve vode (pokretna brvnara, kucar). Mogu se prenositi, rasklopiti ili vuci tamo gde su potrebne. Kada se podižu na padinama, moraju se podzidati ili uglovima osloniti na kamen ili stub; jedna strana može biti ukopana.
Gromile kružne osnove mogu imati ognjište na sredini. One su precnika oko 2-4 m. . Ognjište po pravilu ne sadrži sacuvane tragove upotrebe, odnosno vatre. Ognjišta u vidu kružne jame sadrže gromile na Velikom Ostrovu, pod Ostrovicom kod Prizrena i na planini Ozrenu kod Doboja. Ognjište u vidu kamenog prstena sadrže gromile u Petrovcu, kao i Vrbniku i Ramljanima kod Knina. Razlike u vrsti ognjišta uslovljene su prirodom tla i položajem u planini ili polju. Iako u ovakvim gromilama nisu uoceni ostaci zgrada, znamo za njihov izgled iz etnoloških primera. To su staništa u vidu kupe, precnika u osnovi oko 2 m, nacinjena od granja (takozvana sibara, dubirog, busaca, itd.)

DAKLE CELA OVA FANTAZMAGORIJA IZ DALEKE PROŠLOSTI ZA KOJU UOPŠTE NEMA ARHEOLOŠKIH NI ISTORIJSKIH DOKAZA REKONSTRUIŠE SE NA OSNOVU MNOGO KASNIJE BRVNARE

Najbrojnije su kružne gromile bez ognjišta. Nadene su u Ljuticima, Zubcima, Koritu, Laktu, Cimešama, Resanovcima, Kupirovu, Vrbniku i Ramljanima. Precnika su 2-4 m.
Neke gromile se izdvajaju svojim sklopom. U Ljuticima je u osnovu jedne gromile, u stenu, ukopana jama dubine 0,35 m. Njene velicine su 0,8 x 0,6 m (dno), odnosno 1,4 x 0,7 m (površina).
Neke gromile su nacinjene od prepravljenih bronzanodobnih mogila. Samo je jedna takva istraživana, u Vrbniku kod Knina. Precnika je oko 15 m. a visine 1 m. Oko središnjeg dela nacinjenog od naslaganog kamena, raspona oko 6 m nasut je prsten, sada sacuvan u vidu zemljanog nasipa. U gromili je naden gvozdeni klin, a na samom dnu trag zašiljenog stuba precnika 0,1 m. Kako su te gromile u celini izgledale još nije jasno.
Razlike medu gromilama nisu slucajne. Znacajno je da se one ne razlikuju prostorno, što znaci da je rec o istim pogrebnim obicajima na jedinstvenom kulturnom prostoru. Nesumnjivo svaka pojedina vrsta gromila odgovara društvenom položaju pokojnika. Gromile sa ostacima kuca pripadaju domacinu ili domacici, odnosno starešini porodice. Gromile koje sadrže cetvorougaone osnove staništa, a bez ognjišta, pripadaju ostalim odraslim clanovima porodice. Male kružne gromile bez ognjišta, najverovatnije su decije. Kružne gromile sa ognjištem pripadaju pastirima. Ovakvo razvrstavanje gromila u potpunosti se podudara sa srpskim društvom opisanim na istom prostoru u ovom veku.

PROSTO ČUDESNA PRIMENA JANKOVIĆEVE BOLESNE FANTAZIJE: NA OSNOVU NEDAVNE ETNOLOŠKE TRADICIJE NAPAMET PRIČA O STVARIMA KOJE NE MOŽE ARHEOLOŠKI DOKAZATI

Dosta cest nalaz u gromila su komadici cumura. To mogu biti samo bezlicni komadici, ili delovi grana. Nadeni su na gotovo svim istraživanim nalazištima (Veliki Ostrov, Ostrovica, Ljutici, Zakmur, Seonica, Ozren, Kupirovo, Vrbnik, Ramljane, Uzdolje). Njihov položaj na dnu gromile ukazuje da bi mogli biti ostaci kadenja, obrednog cišcenja tla. Ostaci zapecene zemlje, ako nisu deo ognjišta napravljenog u gromili, mogu biti razbacani po njenoj unutrašnjosti (Ljutici, Crljivica, Kupirovo, Resanovci, Vrbnik, Uzdolje). Tada su to nesumnjivo delovi uništenog ognjišta u domu pokojnika. U gromilama su nalažene polomljene životinjske kosti, ponekad nagorele (Veliki Ostrov, Ljutici, Seonica, Crljivica, Resanovci, Vrbnik, Uzdolje). To su najcešce kosti ovaca, koza, ali i ptica i riba. To su svakako ostaci pogrebne gozbe - trizne, dace, pomena

ILITI PARASTOSA.

Drugi predmeti iz gromila po pravilu su takode ostaci trizne, a ne prilozi. Njihov izbor nije se bitno menjao kroz vreme.

ĐOLE DEFINITIVNO NE SHVATA DA JE SVE TO KOJEKAKAV ŠKART NABACAN PRILIKOM KRČENJA TERENA A HVALA BOGU SVI SU EKOLOŠKI VEOMA PROSVEĆENI PA IM JE BILO NAJLAKŠE DA KOJEKAKVE GLUPOSTI POBACAJU U GOMILU ISKRČENOG KAMENA. ISTA STVAR JE I DANAS.

Najstarije gromile nadene su u Resanovcima kod Grahova. Jedna gromila je datovana bogatim nalazima : novcem cara Valensa (364-378), bronzanim prstenom, gvozdenim kresivom, ulomcima kasnoantickog stakla, sa po 1-3 dela kasnoanticke amfore, tanjira, zdela, bokala, krcaga, velikog lonca, itd. Vecim brojem ulomaka zastupljena je jedino cinija, radena bez upotrebe vitla. Naden je samo jedan ulomak lonca, takode raden bez upotrebe vitla. U gromili su bili gornji i donji deo žrvnjeva rucnog mlina. Sve to zajedno deluje kao polomljeni predmeti domacinstva. Istom vremenu, ili ranijem V stolecu, pripada gromila iz Crljivice kod Drvara, sa delovima lonca radenog bez vitla i kasnoantickog krcažica.
Šestom stolecu verovatno pripadaju mnogobrojni nalazi grncarije radene gnjetanjem iz Seonice kod Konjica. U Seonici nema ukrašene grncarije, cak ni jamica na obodu, a ukras je osoben za poznije VI stolece i pravilo u VII stolecu. Istom vremenu, možda kasnijem VI stolecu, pripadaju gromile nadene uz ranovizantijsku crkvu u Cimešama kod Petrovca. One su podignute na sloju ruševina IV-V stoleca. Vejsil Curcic je u tri od 19 gromila našao skelete, a uz jedan skelet je bio par bronzanih narukvica. U drugim gromilama našao je "kolenastu" bronzanu fibulu, a u jednoj pozlacenu srebrnu ukosnicu - pisaljku i gvozdeni "rimski" kljuc. Crkva i gromile mogu biti istovremene, pa ukazuju na doba pokrštavanja Srba.

DEFINIVNO MEŠANJE BABA I ŽABA

Naredni sloj gromila pripada VII stolecu, odnosno dobu od konacnog naseljavanja Slovena na Balkansko poluostrvo do doseljavanja Bugara (Ljutici, Veliki Ostrov). U Ljuticima kod Pljevalja su nadeni delovi vizantijskog posuda radenog na brzom vitlu, medu kojima i deo dna zeleno gledosanog mortarija. Na Velikom Ostrovu je nadena grncarija radena na vitlu, ukrašena uglavnom cešljem, slicno nalazima iz naselja na desnoj obali Dunava i nekim komadima iz Ljutica. Slicne cešljem ukrašene grncarije, radene na vitlu, ima kod Srba izmedu Labe i Solave. Na Velikom Ostrovu su u jednoj gromili nadeni vrh strele, a u drugoj šivaca igla, nož i teg nacinjen od anticke opeke. To mogu biti prilozi. Ulomci posuda nadenog na dnu su delovi domacinstva pokojnika, a oni nadeni u gornjem sloju su ostaci trizne ili dace.
Najmlada gromila, iz Uzdolja kod Knina, pored životinjskih kostiju, sadrži samo ulomke grncarije . Skoro sva je radena na vitlu, a ukrašavana je cešljem i šiljkom. Na jednom komadu se nalazi rebro ukrašeno pecatanjem. Takvih ulomaka ima na obližnjim utvrdenjima. Gornje datovanje ove gromile odredeno je franackim osvajanjima pocetkom IX stoleca, u ratu sa Vizantijom 799-812. godine.

ĐOLE JE OVDE RAZVALIO STAROHRVATSKU CRKVU, POBACAO UNAOKOLO SPOLIJE DA BI ZA SOBOM OSTAVIO DEVASTIRAN I NEKONZERVIRAN LOKALITET, NA SVE STRANE GOMILE ZEMLJURINE A POTOM JE KAO VELIKI PROFESIONALAC NAKON OSLOBOĐENJA HRVATSKE PONUDIO SPLITSKOM MUZEJU HRVATSKIH ARHEOLOŠKIH SPOMENIKA ARHEOLOŠKU GRAĐU, TERENSKI DNEVNIK I TEKST ZA OBJAVLJIVANJE U STAROHRVATSKOJ PROSVJETI SLUČAJNO PRI TOME ZABORAVIVŠI DA JE TA DIVLJA ISKOPAVANJA VRŠIO PO NARUDŽBINI VLASTI TZV RSK A NE PO NARUDŽBINI BILO KOJE NADLEŽNE USTANOVE U HRVATSKOJ

Malo je podataka sacuvano o izgledu spomenika podizanih na gromilama. U dve gromile u Ljuticima nadena su po dva gvozdena klina, a u Vrbniku u dve gromile po jedan klin. Može se nagadati da su okivali drvene štitove, ili da su povezivali drvene delove spomenika. Kako su mogli izgledati spomenici na gromilama, pokazuju primeri iz poznog srednjeg veka. To su kameni nadgrobni belezi, stecci, korišceni na istom prostoru kao i gromile. Neki od njih su oblikovani u vidu kuce bez prozora i vrata, sa dvoslivnim ili cetvoroslivnim krovom, a ima ih uglavnom u severoistocnoj Bosni. ). Mnogo su brojniji oni na kojima je prikazana gradevina sa šest ili više stubova, pokrivena razlicitim krovovima - ravnim, na dve ili cetiri vode Rašireni su izmedu Polimlja i Neretve, ali i dalje na zapad. Ovi nadgrobni belezi od kamena, podražavaju one pravljene od drveta. Nema sumnje da u njima treba videti "stupove" iz Predanja o prošlim vremenima . Retko se pojavljuju i kameni spomenici u vidu stuba, sa zapisom Iz novijeg vremena sacuvani su drveni okviri iznad groba, koji služe da drže humku da se ne raspe.
Gromile su grupisane najcešce u male skupine do 30 humki, zatim u skupine od 100 do preko 500 gromila, i na kraju u skupine sa oko 60-70 gromila. Smeštene su duž puteva (cesto rimskih), na prevojima, planinskim i brdskim kosama. To su po pravilu predeli povoljni za stocarenje. U primorju, kod Knina, to su stenovita polja iznad plodnih dolina, na nadmorskoj visini oko 350 m. Najviša nalazišta su na preko 1500 m nadmorske visine - na Ravnoj gori pod Ostrovicom kod Prizrena, na Durmitoru i drugim planinama. Ovo jasno pokazuje da su se Srbi nekada bavili pretežno stocarstvom.
Da se život zaista odvijao u planinama, pokazuju toponimi tipa "igrište". Prema Predanju o prošlim vremenima igrišta su mesta društvenog života, gde se okupljalo stanovništvo okolnih naselja. Takvi toponimi se kod Srba nalaze po pravilu na vrhovima planina ili uz njih. Za okupljanja su igrišta korišcena do pre 20-30 godina. Na planini Trebavi to je Igralište (nadmorske visine 480 m), gde se narod okupljao za Božic, bez sveštenika; na Kopaoniku pored Ibra je Igrište (1088 m); pored reke Bosne na planini Ravan je vrh Igrišca (1302 m); na Javoru severno od Drine je vrh Igrište (1406 m), na Jahorini zapadno od Drine i severno od Neretve je Igrište (1451 m), a na planini Tari istocno uz Drinu je vrh Zborište (1544 m).
Gromile jasno ocrtavaju srpski etnicki prostor u ranom srednjem veku, što se nadovezuje i uklapa u oblasti sa drugacijim vidovima sahranjivanja . Severno od oblasti sa gromilama, u Posavini, nadene su urne u ravnim grobljima u Slankamenu u Sremu, u Dvorovima kod Bijeljine, i u Petoševcima kod Laktaša, blizu Banja Luke. Takva groblja nadena su i na južnom primorju - u Kašicu kod Zadra i u Bakru blizu Rijeke (Duljebi?). Oblast gromila takode omeduju i groblja sahranjivanih pokojnika. To su groblja Koman kulture, koja se prostiru izmedu Ohridskog i Skadarskog jezera.
Sada ustanovljen pogrebni obred Srba, popunjava veliku prazninu u prošlosti Južnih Slovena. Ocigledno je da su se Srbi bitno razlikovali od plemena Južnih Slovena, koji su spaljene ostatke pokojnika sahranjivali u zemlju, ili od pridošlih Hrvata, koji nisu spaljivali pokojnike. Ta posebnost se nazire i u drugim vidovima materijalne i duhovne kulture. Srbi su izgleda više podizali nadzemne kuce. Te kuce, kao i položaji gromila, ukazuju na pretežno stocarsku privredu Srba i ratnicku prirodu. To se sve uklapa u podatke o Srbima koje su preneli Al Masudi i Ibrahim ibn Jakub.
Na kraju, treba naglasiti da su ovo nova otkrica, koja tek treba usaglasiti sa podacima o Slovenima u oblasti Karpata, gde izgleda ima slicnih mogila. Humki bez ostataka pokojnika ima u Povislenju i u Zapadnom Pobužju, što se podudara sa rasporedom toponima složenim od "Srb".

ŠTO PRAKTIČNO ZNAČI DA AKO SE NA OGNJENOJ ZEMLJI I NA IRIJANU NALAZI NEKI TOPONIM "SRB" DA TO AUTOMATSKI ZNAČI DA SU TO SRPSKI GROBOVI??? INGENIOZNO NEMA ŠTA!

Treba ocekivati da se vremenom slican pogrebni obred ustanovi u oblasti savremenih Bojka, gde se može tražiti zemlja odakle su Srbi naselili rimsku Dalmaciju. Gromile takode treba ocekivati izmedu Labe i Solave u današnjoj Nemackoj, i možda u drugim predelima.

IPAK TRAGANJE ZA GROMILAMA TREBALO BI PRE SVEGA NASTAVITI U KOVINU, VRŠCU, GUBEREVCU, TOPONICI A MOŽDA BI NAJBOLJE BILO U ČURUGU GDE VEĆ POSTOJI DECENIJSKA SARADNJA!

PONOVLJENI SVEČANI ZALAZAK ĐOKE VARVARINA

2009-04-23T08:19:00.000-07:00

Đorđe Janković posle svečanog zalaska

Na sednici Izbornog veća Filozofskog Fakulteta u Beogradu po treći i nadamo se i poslednji put je propao reizbor bivšeg docenta nekrofila dr Đorđa Jankovića jer ponovno nije bilo dovoljno glasova ZA njegov reizbor!

NOVOTKRIVENI PORTRET NEKROFILA ŽILETA MIKIĆA

2009-04-21T07:29:00.000-07:00

Ozloglašeni antropolog nekrofil, oskvrnitelj moštiju srpskih svetitelja, strastveni kolekcionar oružja sumnjivog porekla i pre svega crnogorski papučić Žile Mikić

SKANDALOZNO: NEČUVENI NOVI POKUŠAJ REIZBORA BIVŠEG DOCENTA NEKROFILA ĐORĐA JANKOVIĆA

2009-04-17T07:15:00.000-07:00

Предмет: извештај за избор у звање доцента за ужу научну област Археологија

ИЗБОРНОМ ВЕЋУ ФИЛОЗОФСКОГ ФАКУЛТЕТА У БЕОГРАДУ

Одлуком Изборног већа Филозофског факултета изабрани смо у комисију за припрему реферата о кандидатима за избор у звање доцента за ужу научну област Археологија (тежиште истраживања: Средњовековна археологија). На конкурсу објављеном у „Пословима“ од 16.12. 2008. године, пријавила су се два кандидата: др Ђорђе Јанковић и др Весна Бикић. Прегледавши приспелу документацију са особитом пажњом какву усудност одлуке налаже у прилици смо да Изборном већу предочимо наше мишљење.
Чињеница да се пред комисију ставља одлука о избору једног од два солидна кандидата, чији је научни интегритет изграђиван знатном минулошћу, је, сама по себи, онеспокојавајућа, посебно ако не постоји јединство у мишљењима чланова комисија уочљиво на њеним радним састанцима. У таквим околностима свака донета одлука неће бити намирена до краја и иза ње ће остати колоплет разноречја. Начелно, тежиште истраживања оба кандидата је средњовековна археологија, али по ужим сегментима ове научне области они се битно разликују, покривају сукцесивне периоде и пре се може говорити о њиховој научној комплементарности него о сучељености. Ову претпоставку добро илуструју теме њихових докторских дисертација : Ђорђе Јанковић је радио тему „ Становништво Балкана у 6. и почетком 7. столећа“, а Весна Бикић „Византијски импорт и утицаји међу налазима из насеља и некропола у Србији XI-XV века“. Ова дијахроност је присутна код већине њихових радова и заправо се никада нису сустекли на истој теми и истом хоризонту. Стога, комисија може само начелно да просуђује њихов научни опус и домашаје. Најпре о др Весни Бикић; она је млађа и њен научни опус је, разумљиво, мањи - садржи 21 радова или расправа и 4 монографије. Окосница њеног интересовања је изучавање средњовековне керамике што је окруњено издавањем монографија „ Средњовековна керамика Београда“ и „Градска керамика Београда /16-17. век/“. У монографијама „Комплекс средњовековна Митрополије у Београду-истраживања у Доњем граду Београдске тврђаве“ (са М.Поповић) и „Ottoman Times, The Story of Stari Bar, Montenegro“ (са М.Гуштин и З.Милеуснић) бави се различитим аспектима урбане археологије. Наглашавамо коректност и темељност у њеним радовима. Рад др Ђорђа Јанковића је обимнији и разуђенији, представљен је пописом од 57 радова и расправа, као и 6 монографија. У средишту његовог интересовања је археолошка грађа, али као подстрек за истраживања етно-културних односа, миграција, прожимања, поништавања у ратним походима, археогеографских и палеоетнолошких тема. Значајна већина његових рада је постојана; монографије „Подунавски део области Аквиса у VI и почетком VII века“ (1981), „Словени у југословенском Подунављу“(1990) или сегмент о ранoвизантијском и словенском Гамзиграду у најобухватнијем каталогу о Гамзиграду „ Гамзиград – Касноантички царски дворац“(1983) и данас су актуелно врело за истраживање ових бременитих тема. Када би се овде могли зауставити не би било никаквих дилема око избора Ђорђа Јанковића нити би се овај избор проблематизовао. Усковитлана споречја настала су после публиковања, у стручном мњењу са критиком прихваћених или несхваћених, књига „Српске громиле“ (1998) и „Српско Поморје од 7. до 10. столећа“ ( 2007). Ова недореченост биће и лидијски камен овог избора и, стога, посветићемо јој извесну дигресију. Код монографије „Српске громиле“ није споран сепулкрални контекст нити израз сакралних размеђа, попут античких Хермесових гомила, већ ограничени фундус археолошке грађе и, нарочито, хронологија. Проблематична је убификација најранијег хоризонта ових гомила у касноантички период. Присуство Словена, значајног етничког елемента у комплексној култури Черњахов – Синтана ди Муреш како је то шире прихваћено у литератури, на балканском простору не би требало бити неочекивано. Сасвим је могућа да је у бројним насељима досељених носиоца ове композитне културе, која су биле израз империјалне deductio, али и мање официјалног насељавања иза кога је стајала црквена администрација, било и доњеподунавских Словена. Они су могли бити федерати, рипаренси или, најчешће, лети насељивани на пољопривредним добрима и при рудницима. Међутим, њихов археолошко одређење није препознато. Покушај Ђорђа Јанковића остао је само траг који треба надограђивати. У тим оквирима се кретала и расправа, више на трибинама него у литератури, око поменуте књиге. Сматрамо да домете ове књиге, а и расправе поводом ње, најбоље илуструју две констатације: закључак академика Милутина Гарашанина да је књига исувише рано написана и да, заправо, претходи обимнијим истраживањима и окосница једног приказа ове књиге у немачкој археолошкој литератури (S. Brather) да је она користан покушај знатно ограничен малобројношћу археолошке грађе на којој закључци почивају. Сведено, то је књига испред свог времена и понуђена је на проверу и вредновање тек будућој генерацији, а неки од наслута већ се препознају у истраживањима Д.Премовић- Алексић која је испитала десетине оваквих хумки у околини Сјенице, датованих у 9-12. век и Г.Симоновића који је открио хумке овог фурералног карактера код Босанског Петровца и датовао у 6-7. век. Код друге књиге „Српско Поморје од 7. до 10. столећа“ ситуација је сасвим другачија: обимна грађа се не може досегнути опште прихватљивим тумачењима. Књига се односи на археолошку грађу из друге половине I миленијума са југоисточног јадранског простора. Реч је о периоду када археолошки материјал знатно надмашује, бројношћу и обимом, историјске изворе и где у стручној литаратури има више сумњи него поузданих тумачења. Књига је, у суштини, пролегомена и отворено понуђена основа за даља истраживања. Необична по методолошком приступу, аналитична у интерпретацији грађе, динамична у „археологизацији“ писаних извора и смелог закључивања, ова студија је размеђник и отворена Еолова врећа око које ће се ковитлати сучељавања. Мада је професор Јован Ковачевић поставио извесне путоказе за оваква истраживања, мало је било одважника који су се кретали овим стазама. То је објективна ситуација која проистиче из стања да је веома мали број стручњака који обједињују информације и врше археолошка истраживања у јужној Панонији, Подунављу, источној Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини. Та предност дала је Ђорђу Јанковићу поуздање и као добар познавалац археолошке грађе, коју је одиста мерио својим оком, руком и искуством, износио је нове претпоставке и тезе о бројним питањима ове немирне епохе. Најзанимљивији домашаји ове студије су: прецизна хронологија слојава из периода 7- 10 век заснована на затвореним налазима, дефинисање хоризонта сахрањивања из периода пре арапског напада 866. године, померање почетака покрштавања Срба кроз повезивање са сакралним објектима одређених облика, о етничкој суштини носиоца културе Комани – Крује. Већина закључака је прихватљива, нека су сугестивна и на нивоу искреног осећаја над пробдивеним и преиспитиваним проблемима, а нека су in dubio esse и отворена за надограђивања. Мада је динамична и пуна енергије, књига није окршајна, а могла би бити, и „... избегава, колико је могуће, расправљања о пограшним тумачењима, датовањима и другим већ објављеним појединостима ...“ / стр.11/. Посебан допринос ове књиге је афирмација археолошког материлаја при одређивање етно-културне суштине носиоца. Одјека на књигу „Српско поморје од 7. до 10. столећа“ је већ било, додуше не у нашој средини. Бугарски истраживач Станислав Станилов је у Archaelogia Bulgarica XI/3, Sofia 2007 је дао полемични приказ. Његов генерални став је да комплексна истраживања која обухватају анализу писаних извора, археолошког материјала, ономастичке грађе, историјске географије не могу имати пожељну кохерентност, те да су извесна тумачења пренаглашена и пуна ризика које понуђена фактографија не може да отклони. Међутим, и поред опречности, која нису бројна нити се тичу основних питања, С.Станилов сматра да је књига прихватљива и да представља основу за даља истраживања. То је и усуд једне отворене, непосредне књиге где дилеме нису сакриване, где се исказивало и оно чутеће, нелагодно, па и недоречено. Сматрамо да ће се ова књига Ђорђа Јанковића тек откривати и предвиђамо њену дугу актуелност. Њен значај ће нарасти када се буди систематизовала археолошка слика североисточне Србије у V веку, односно када се уочи да је основни правац пресељења становништа између Дунава и Нишаве, које је било резултат споразума Хуна и Империје, био према приморским областима, а не према јужној Мезији, која је већ била насељена становиштвом из изгубљене провинције Дакије, како то сведочи Еутропије, а и археолошка грађа. Старије етно-културне везе између Подунавља и Поморја биће настављене и каснијем периоду између 6. и 10. века.
Сматрамо да вештачки направљена сенка над поменутим књигама Ђорђа Јанковића не би смела да замагли нихову вредност нити научни инегритет аутора.
Оба кандидата имају у својим курсусима рад са студентима. Весна Бикић је од 2005 године ангажована на Факултету за хуманистичке студије Универзе на Приморскем у Копру за предмет Баштина средњег века Балкана, у оквиру магистарског студијског програма Археолошка баштина Средоземља. Верујемо, познавајући њену марљивост и комуникативност, да она остварује добар и плодотворан контакт са студентима. Ђорђе Јанковић је знатно дуже у настави и разумљиво је да његов ангажман већи и са опсежнијим делокругом. Сада предаје обавезни курс „Национална археологија средњег века“ и 6 изборних течајева. Под његовим менторством диполмирао је већи број студената на основним студијама, два постдипломца су одбранила мастерс радове, четири магистарске тезе, а сада обавља менторске обавезе према: десет студената на магистарским студијама, четири на докторским студијама и шест докторанда.
Кандидати имају и занимљиве и разуђене друштвене и струковне делатности. Весна Бикић је радила на популарисању различитиг сегмената археологије међу децом, пише књиге за децу и уређује едицији „Овако се живело“. Члан је уређивачког одбора Studia Universitatis Hereditati где се објављују магистраске и докторске тезе студија баштине на Универзи на Проморскем у Копру, члан је у уређивачког одбора Годишњака града Београда, руководи Научно-истраживачким пројектом за Београдску тврђаву. Ђорђе Јанковић био је дугогодишњи члан Управног одбора Српског археолошког друштва, председник секције за средњовековну археологије те асоцијације и преседник Српског археолошког друштва. Био је уредник издања Српског археолошког друштва. Руководиоц је три научно-истраживачка пројекта: „Гробља и светилишта домородаца и Словена између Подунавља и Јадрана“ /Министарство науке и технолошког развојa/, „Дупљаја-археолошко истраживање средњовековног града и праисторијског налазишта“ /Министраство културе Србије, Покрајински секретеријат за културу Војводине/, „Тара- археолошка истраживања националног парка“ /ЈП Национални парк Тара/.
Комисија се налази у деликатној ситуацији да одлучује о два по животној доби, радном веку и искуству, научној биографији и библиографији, разлчита, заправо неравноправна, кандидата. Млађи кандидат, др Весна Бикић има занимљив научни ход и интерес, пред собом лепе хоризонте узлазне каријере, али у овом тренутку није равноправан са др Ђорђем Јанковићем, баштиником многих знања из средњовековне археологије, утемељивачем неколико важних области средњовековне археологије на Одељењу за археологију Филозофског факултета.
Одлучујемо, уверени у добар и правичан избор, да Већу за звање доцента за ужу научну област Археологија (тежиште истраживања: Средњовековна археологија ) предложимо др Ђорђа Јанковића, досадашњег доцента на Оделењу за археологију.

19. 2. 2009. С поштовањем,

проф. др Александар Јовановић

проф. др Живко Микић

др Марко Поповић, научни саветник

проф. др Михаило Милинковић

др Гордана Томовић, научни сарадник

KAO ODGOVOR NA GOREPRIKAZANI SKANDALOZNI REFERAT USLEDILI SU SLEDEĆI PRIGOVORI:

ИЗБОРНОМ ВЕЋУ
ФИЛОЗОФСКОГ ФАКУЛТЕТА У БЕОГРАДУ

П Р И М Е Д Б А
на извештај за избор у звање доцента за ужу научну област археологија
тежиште истраживања средњовековна археологија

На XVIII редовној седници Изборног већа Филозофског факултета у Београду, одржаној 09.10.2008. године, Веће је донело одлуку о не утврђивању предлога да се др Ђорђе Јанковић (изабран у звање доцента 1987, а потом реизабиран 1993, 1998. и 2003) изабере у звање доцента на Одељењу за археологију. Чланови Изборног већа су пре обављеног гласања упознати са Приговором поднетим на Извештај Комисије о кандидату. Приговор је на самој седници Већа допуњен усменим излагањем. Мада су чланови комисије (треће по реду предложене од марта до маја 2008. на Одељењу за археологију у вези спорног реизбора) били присутни (проф. др А. Јовановић и проф. др Ж. Микић; одсутни члан била је само др Г. Томовић, научни сарадник у пензији), дискусије није било.
На следећој XIX редовној седници Изборног већа Филозофског факултета у Београду, одржаној 13.11.2008. године, Веће није прихватило у академској средини неуобичајену „молбу” Одељења за археологију да „преиспита ранију одлуку да не подржи предлог за реизбор доц. др Ђорђа Јанковића”. Да ситуација на Одељењу за археологију, нажалост, излази из устаљених академских оквира говори и чињеница да је 18.11.2008. на ванредној седници Одељења Управник проф. др Александар Палавестра смењен јер није хтео да подржи овакву „молбу”. Сви наведени подаци могу се проверити у записницима са поменутих седница.
Напомињем да су разлози таквог понашања неких чланова Одељења за археологију, као и сама суштина целог „случаја” др Ђ. Јанковића укратко објашњени у обраћању проф. др А. Палавестре Одељењу од 10.04.2008. у коме се каже: „Пред нама су две могућности: 1. Оснивање комисије која би имала благонаклон и релативно попустљив став према научном и педагошком опусу доцента др Ђорђа Јанковића, али која би заправо била врло пажљиво изабрана и формирана, с искључивим циљем да Ђ. Јанковић „прође” реизбор. 2. Оснивање научно и стручно релевантне комисије, чији би реферат о реизбору доцента др Ђорђа Јанковића могао бити неповољан, што би као консеквенцу имало врло лоше последице по њега (теоријски је могуће и отпуштање).”
Указујем Већу на чињеницу да су се у најновијој, компромисно изнуђеној комисији мишљења разврстала управо по овој и оваквој линији поделе – једини релевантни стручњаци за археологију средњег века у комисији др Марко Поповић, научни саветник Археолошког института, и проф. др Михаило Милинковић са Одељења за археологију, нису потписали спорни извештај.
На конкурс за место доцента за ужу научну област археологија, ТЕЖИШТЕ ИСТРАЖИВАЊА СРЕДЊОВЕКОВНА АРХЕОЛОГИЈА, објављен у листу Послови од 16.12.2008, пријавило се двоје кандидата, од којих је један особа чији је избор Веће практично два пута одбило - др Ђ. Јанковић, који очигледно прелази преко јасно и поновљено исказане воље Изборног већа, што представља, рекли бисмо, својеврсно непоштовање Филозофског факултета и његових принципа.
У немушто сроченом извештају, који не износи никакве нове чињенице у односу на претходни (истих потписника), уз гротескно „поетско” узношење, некомпетентни потписници проф. др Александар Јовановић који се бави КЛАСИЧНОМ АРХЕОЛОГИЈОМ, проф. др Живко Микић који се бави ФИЗИЧКОМ АНТРОПОЛОГИЈОМ (дисциплином наслоњеном на медицину), и др Г. Томовић, научни сарадник у пензији Института за историју (докторат из ИСТОРИЈЕ одбранила је 28.05.2004, а пензионисана 01.02.2007), пристрасно и неаргументовано одлучују да Већу „за звање доцента за ужу научну област Археологија, тежиште истраживања Средњовековна археологија” предложе др Ђ. Јанковића!
Њихов извештај нетачно наводи да су „усковитлана споречја” настала после публиковања Јанковићевих „несхваћених књига Српске громиле (1998) и Српско Поморје од 7. до 10. столећа (2007)”, пропуштајући да помене да овом очито вишедеценијском „несхваћеном” квазинаучном опусу, недвосмислено критикованом и одбаченом од стране стручњака за средњовековну археологију, како домаћих тако и светских (видети мој Приговор од 24.09.2008. са детаљним образложењем), треба додати и радове као што су нпр. ‘Етнички простор Срба на Балкану у средњем веку у светлу археолошких и писаних извора’ (Етнички састав становништва Србије и Црне Горе и Срби у СФР Југославији, Београд 1993, стр 19-40), Средњовековна култура Срба на граници према Западној Европи (Традиционална култура Срба у Српској Крајини и Хрватској, Београд 2000, стр. 9-22) и другe сличнe. Поједине тврдње троје апологета Јанковићевог дела, као нпр. „обимна грађа се не може досегнути опште прихватљивим тумачењима” (sic!) представљају псеудоакадемску акробатику без преседана.
Извештај потом пажњу посвећује Јанковићевим „менторским обавезама” не помињући да су квазинаучне теме из његове продукције нпр. Словени кроз археолошке културе: од праисторије до почетка раног средњег века, докторанда мр Зорице Костић (иначе библиотекара на Одељењу за археологију) одбачене од стране Универзитета.
Насупрот става угледних и компетентних стручњака за археологију средњег века који нису потписали извештај, Јанковићеве неприхватљиве тезе о „објективном сагледавању истине о српском етничком простору” и интервјуи с њим веома су популарни на сајтовима типа STORMFRONT SRBIJA White Pride World Wide http://www.stormfront.org/forum/showthread.php/dr-djordje-jankovic-intervju-174150.html
Мада је уговорни изборни период др Ђ. Јанковића истекао 27.10.2008, и иако више не држи наставу на Филозофском факултету, чини се, неуобичајеним анексима уговора продужава се Јанковићев „нераспоређени” и недефинисани статус.
Молим Веће да наведене чињенице има у виду приликом одлучивања по овом спорном питању, које већ дуже времена наноси знатну штету угледу Филозофског факултета.

У Београду, 23.03.2009. С поштовањем,
.
Доцент др. Бранислав Анђелковић
Одељење за археологију

Ванр. проф. др Михаило Милинковић
Одељење за археологију Филозофског факултета у Београду

ИЗБОРНОМ ВЕЋУ ФИЛОЗОФСКОГ ФАКУЛТЕТА
У БЕОГРАДУ
ПРЕДМЕТ: П Р И М Е Д Б А на извештај за избор у звање др Ђорђа Јанковића

Одлуком Изборног већа Филозофског факултета у Београду од 25. децембра 2008.г. изабран сам за члана Комисије за припрему извештаја за избор једног доцента, ужа научна област археологија (тежиште истраживања Средњовековна археологија), на Одељењу за археологију.
На конкурс расписан 16. децембра 2008.г. јавила су се два кандидата, др Весна Бикић (по први пут) и др Ђорђе Јанковић (изабран за доцента 1987.г. и од тада поновљено биран у исто звање). Извештај који препоручује да се на место доцента изабере др Ђорђе Јанковић саставило је и потписало три члана Комисије, од укупно пет: проф. др Александар Јовановић, проф. др Живко Микић и др Гордана Томовић, научни сарадник Историјског института у пензији. Извештај нису потписали др Марко Поповић, научни саветник Археолошког института у Београду и ванр. проф. др Михаило Милинковић.
Са садржајем извештаја нисам у могућности да се сложим, из више разлога. И поред недоумица око значења појединих језичких формулација у Извештају, попут „знатна минулост“, „колоплет разноречја“ и других, на изнето се може реаговати.
Низ тврдњи у Извештају не стоји или је само делимично тачан, као нпр. она, да се насловима теза двају кандидата може утврдити њихова неподударност у областима истраживања. Наводно, из тих разлога Комисија једино начелно може да проучава опус кандидата. Поред разлика, у истраживањима кандидата има преклапања, у хронолошком и другом смислу. Компетентна Комисија морала би да буде у стању да процени дела у оба случаја.
Садржај књиге Ђ. Јанковића „Српске громиле“ није пренет на коректан начин, као ни реакције на ову књигу. Тако се критички приказ проф. др С. Братера у Извештају помиње у позитивном контексту, што ни најмање не одговара истини: напротив, проф. Братер је указао на низ из основа погрешних теза, на недовољан број налаза за извлачење релевантних закључака, а поготову не за тако далекосежне закључке које аутор изводи, консеквентно заобилазећи методолошке проблеме у свом раду. С. Братер у више наврата износи своје запрепашћење поводом навода у овој књизи, која игнорише новија истраживања и одговарајућу савремену литературу. Овај приказ експерта са међународном репутацијом је далеко од позитивног, а могло би му се још пуно тога придодати: аутор себе сматра непогрешивим, тврдећи да није могуће из основе изменити његове закључке, да је нађена „загубљена прошлост“, насупрот, по њему, свесном занемаривању проучавања „наше прошлости“ које повезује са „ненаучно-идеолошким разлозима“; „Ако једног дана не буде постојала само политички наметнута истина, ако Срби више не буду под туторством, можда ће се спровести свеобухватна истраживања, која ће дати коначне одговоре о српској прошлости“; нашој средини је туђе истраживање националне прошлости (?). Даље, у књизи се може „сазнати“ да су Срби у раном средњем веку живели у Полабљу, на Балкану и у Малој Азији. Још раније (1993), исти аутор примећује „да Срби данас живе на два места, на Балкану и у савременој Немачкој“. Но ту су и везе са Индијом, на основу топонима „Инђија“. Запањује са којом лакоћом аутор изводи закључке. На основу једног малог уломка рамена посуде из Љутића, тврди да је то “рановизантијски уломак који указује на добре односе са Ромејима“, што се као теза даље развија, на поменутим „основама“. И сувишно је рећи да се овакав поступак у археологији не може сматрати озбиљним.
Док јој са једне стране недостаје аргументација и методолошка утемељеност, књига о „громилама“ са друге обилује „дигресијама“, помињањем Другог светског рата, српског заустављања немачког ширења на Исток, испостављања комунизма од стране Запада, мржње Хрвата према споменицима предака (самим „громилама“), као и фабрика лажи старог и новог светског поретка. Истицање НАТО- пакта у Поговору уклапа се на необичан али нажалост логичан начин у ову мешавину методолошки погрешно протумачене и недовољно истражене изворне грађе, неоснованих хипотеза и тенденција које залазе у оне области, где сваки патриотизам престаје да буде врлина. Као пример баналности која ипак прати овакве циљеве може се навести објашњење зашто је у једном случају ископана само усамљена говеђа кост: јер су „учесници обреда појели печење“. Књига обилује оваквим и сличним примерима; штета је што се они не могу детаљније приказати на овом месту.
Оваквим начином, наравно, не чини се никаква услуга археологији. Бесмислено је, у начелу, негирати појаву која је позната под називом „мали словенски тумули“ , али се она методом који овде и у другим својим радовима примењује Ђ. Јанковић свакако не може тумачити. У том смислу су потписници Извештаја у праву, можда и више него што и сами мисле: ова књига је заиста прерано написана.
Са тим у вези, даје се неприхватљив осврт на културу Черњахов-Синтана де Муреш и на њену претпостављену словенску компоненту, која се од стране потписника реферата некритички пребацује на Балканско полуострво у 3-4.в., уз помињање „бројних насеља“ (?) иако за то нема никаквих поузданих индиција. И овде се понавља већ уочено: алтернирају се изрази попут „Сасвим је могуће“, „они су могли бити“ и сл., тј. износе се недоказане хипотезе уместо конкретних образложених закључака или заснованих претпоставки. Ова основна методолошка примедба, која се односи на бркање хипотезе и доказа, могла би се применити на знатан део радова Ђ. Јанковића.
На сличан начин је у Извештају приказана и књига „Српско Поморје од 7. до 10. столећа“. Каже се:“обимна грађа се не може досегнути опште прихватљивим тумачењима“. Шта значи ова констатација? Изнова понуђен низ недоказаних претпоставки надовезује се на начин већ примењен у претходно споменутом делу. Због тога никако није реч о основи за даља истраживања, како се у Извештају тврди. Основ за даља истраживања дали су, поред других, проф. др Јован Ковачевић и академик Владислав Поповић, својим делима која су и данас актуелна. Опет, и овде се на не сасвим коректан начин преноси садржај критике проф. др С. Станилова, упућене овој књизи („изоставља спорне околности, чини претеране процене и претпоставља немогуће чињенице...и лишава се, уопште, критичког коментара.“).
Могло би се навести још пуно примера из писања Ђ. Јанковића. На у науци нечувене поступке Ђ. Јанковића и његове неуспеле покушаје прекрајања историје реаговао је својевремено проф. др Божидар Ферјанчић, што је, поред примедби других аутора, већ било поменуто у претходним приговорима. Исто тако, Јанковићево датовање српске „громиле“ у Трновој пољани новцем цара Валенса (364-378), што би, поред осталог, подразумевало досељење Срба на Балкан око 200-250 година пре у науци прихваћеног времена, као и било какаво присуство Словена јужно од Саве и Дунава у 4.в., одлучно је одбачено од једног од највећих ауторитета савремене словенске археологије, руског академика Седова.
Укртако: дела Ђ. Јанковића добила су лоше приказе како у домаћој тако и у међународној стручној јавности, као и негативне коментаре на Округлом столу, организованом поводом књиге „Српске громиле“ 1998.г. на Филозофском факултету, што у Извештају није изнето, а јесте од кључне важности. И то је један од разлога због којих нисам могао да потпишем Извештај. Међутим, он није и једини: као бивши студент проф. Ковачевића, оснивача Катедре за Средњовековну археологију на Филозофском факултету, морам да приметим да чињење Ђ. Јанковића у дужем континуитету представља груб насртај на саме основе академског деловања, којима нас је професор учио: да научно истраживање мора бити објективно и засновано на научном моралу, изнад идеологије, нације и вере.
Нека на овом месту буде само поменуто да једну науку чине циљ и метод. О каквим се циљевима и методу код Ђ. Јанковића ради, види се на наведеним примерима. У том смислу остаје дискутабилно, да ли је овде расправа ограничена само на археологију, јер њој национално-политичка тумачења нису циљ, а примењени методи свакако не спадају у оне, који би се могли препоручити.
У свему изнетом посебну околност представља чињеница да аутор у научном смислу проблематичних дела и неакадемских поступака према колегама са Факултета ради као високошколски наставник и тако утиче на студенте. Само у овом светлу треба посматрати његово хваљено залагање у настави: оно служи мисији, чије крајње циљеве зна само Ђорђе Јанковић. Чини се да настава на Филозофском факултету у Београду није право место за њихово испуњење.
У Београду, 25. марта 2009. Михаило Милинковић

REQUIEM ZA SRBIJANSKU ARHEOLOGIJU

2009-04-14T00:31:00.000-07:00

Kada čovek pomisli da se srbijanska arheologija ne može niže spustiti pokaže se da je to ipak moguće. To posebno pokazuje skaredna nazovipeticija šačice arheologa nekrofila iz intelektualnog okota ozloglašenog Đorđa Jankovića. Sam sadržaj peticije
ne vredi ni komentarisati, jer je glavni lajtmotiv peticije međunarodna vatikansko-rimokatoličko-NATO-antisrpska zavera protiv sirotog malog jadnog i naivnog Đokice Jankovića:

ОДБОРУ ЗА ЕТИКУ
УНИВЕРЗИТЕТА У БЕОГРАДУ

САВЕТУ ФИЛОЗОФСКОГ ФАКУЛТЕТА

САВЕТУ УНИВЕРЗИТЕТА

МИНИСТАРСТВУ ПРОСВЕТЕ/ др Жарку Обрадовићу, министру

МИНИСТАРСТВУ ПРОСВЕТЕ/ др Милораду Миленковићу, помоћнику министра у Сектору за надзор Министарства просвете

МИНИСТАРСТВУ ПРОСВЕТЕ/Сектор за високо и више образовање

Поштовани,

Након дужег праћења дешавања на Одељењу за археологију Филозофског факултета у вези са реизбором, односно унапређењем доц. др Ђорђа Јанковића, обраћамо Вам се као археолози и колеге др Јанковића, који су забринути због рушења угледа струке, а пре свега угледа Одељења за археологију и самог Филозофског факултета, на којима смо стекли наше дипломе и научна звања.
Као постдипломци и докторанти, којима је Ђ. Јанковић потписник и ментор у комисијама за оцену и одбрану постдипломских и докторских радова, сматрамо да је током његовог (ре)избора учињен низ поступака, којима су нарушена основна начела Кодекса професионалне етике на Универзитету и одредбе Статута Филозофског факултета. Одлукe чланова Одељења за археологију и њеног тадашњег управника проф. др Александра Палавестре, Изборног већа факултета и декана проф. др Александра Костића - у процесу који траје од марта 2008. године до данас, а које су директно утицале да се доведе у питање поновни избор Ђ. Јанковића у звање доцента, односно да му се онемогући избор у више звање - могу да имају последице и по завршетак студија и успешно стицање наших научних звања.
Као грађани и чланови академске заједнице, сматрамо да је наше право и обавеза да реагујемо и да тражимо конкретне одговоре на постављена питања, као и утврђивање појединачне одговорности, јер ови догађаји излазе изван утврђивања (не)регуларности (ре)изборног поступка у случају Ђ. Јанковића, са реалном могућношћу да постану свакодневна пракса у будућим (ре)изборним поступцима и „модел“ за лично обрачунавање са неистомишљеницима.
Да је то заиста већ и постала пракса, показаћемо у овом обраћању у коме смо желели да Вас упознамо са чињеницама, уз захтев да се оне преиспитају, утврди њихова валидност и санкционишу учесници у овим догађајима уколико се покаже основаним:

да је инспектор Министарства просвете поднео непотпун Извештај, што имплицира поновни инспекцијски надзор.
да је декан Филозофског факултета А. Костић неприказивањем Дописа студената археологије (прилог 28) Молби Одељења за археологију, на XIX седници Изборног већа факултета, спречио да се оно уврсти у дневни ред седнице и чланови Већа обавесте о његовом садржају, чиме је прекршио Канон 2, став (1) Кодекса професионалне етике и чл. 115 Статута факултета. Закон о високом образовању РС (чл.65, став 8) и чл. 129. Статута факултета налажу да се при избору у звање наставника обавезно уважи мишљење студената. Са друге стране, врло свесно и из јасних разлога, писма студената са приговорима на рад и понашање доц. др Б. Анђелковића, нису приказана у поступку реизбора Б. Анђелковића.
да је управа Одељења за археологију и Управа факултета нанела штету студентима дипломцима, дипломцима мастер, постдипломских и докторских студија, којима је Ђ. Јанковић ментор, тиме што није одговорила на њихове дописе сходно чл. 115 Статута факултета (прилози 22, 23, 24) и пружила решење, за сада већ вишемесечни застој, у остваривању права да имају редовне консултације са ментором у којима би их упућивао на научне и методолошке проблеме, пратио и руководио израдом завршног рада (чл. 70, 76, 96 Статута факултета). Истовремено је не достављањем на увид тражене документације прекршила њихово право на информисање (Закон о слободном приступу информацијама РС, чл. ).
да је декан А. Костић прекршио Статут факултета јер није у смислу чл. 119 Статута размотрао дописе студената, и у року од 15 дана од дана пријема донео одлуку, нити је као орган који се стара о законитости рада упозорио Одељење за археологију и Кадровску комисију о последицама које настају због одуговлачења окончања избора у звање доцента за ужу научну област Археологија.
да су студенти оштећени тиме што Ђ. Јанковић не држи наставу из свог предмета и курсева и поред закљученог Анекса уговора о раду између Филозофског факултета у Београду, кога заступа декан А. Костић и Ђ. Јанковића, доцента (бр. 05/2-7 бр. 10-1/102/А), којим се заснива радни однос на одређено време са пуним радним временом на радном месту доцента за ужу научну област Археологија, почев од 19.11.2008. до окончања изборне процедуре (прилог 47). Наставу практично држи само асистент, што се лако може проверити и код студената.
да је декан А. Костић прекршио Статут факултета склапањем претходно поменутог Анекса уговора, јер по чл. 163 Статута Филозофског факултета наставник „који није изабран у исто или више звање се распоређује на радно место које одговара његовој стручној спреми, ако на Факултету постоје могућности за то“ (став 1), односно „ако на Факултету нема могућности да се наставник из става 1 распореди на радно место, које одговара његовој стручној спреми или ако одбије понуђено радно место, престаје му радни однос и остварује право у сккладу са законом“ (став 3).

да је А. Палавестра иступањем у своје лично име (у коме се оградио о Молбу Одељења за археологију, чији је управник) на седници Изборног већа 13.11.2008. године, директно утицао да се о Молби Одељења за археологију не гласа (прилози 31, 32), због чега је на седници Одељења за археологију смењен са места управника (прилог 33). Тиме је нарушио Канон 3 и 4, Кодекса професионалне етике, у односу према колегама и институцији, и злоупотребио положај управника.
да је А. Палавестра извршио дело преваре, јер је Кадровску комисију Филозофског факултета обавестио да су 10.04.2008. на седници Већа Одељења за археологију изабрани он и проф. др М. Милинковић у Комисију која би извршила квантитативно вредовање остварених резултата Ђ. Јанковића, по категоријама (прилог 10). Из Записника са поменуте седнице се види да чланови те комисије нису бирани (прилог 3). Неприказивањем квантитативно исказаних резултата (бодовање), из којих би било видљиво да ли Ђ. Јанковић испуњава услове за избор у више звање, обманута је Кадровска комисија Филозофског факултета. Тиме је нерегуларно прекинута процедура избора у више звање.
да су А. Палавестра и Михаило Милинковић својим деловањем према колеги и институцији прекршили Канон 3, став (1) и (2) и Канон 4, Кодекса професионалне етике, тако што су нерегуларно попунили и неовлашћено потписали Образац за евидентирање остварених резултата наставника/сарадника који се предлаже за избор у више звање/унапређење (прилог 7).
да је М. Милинковић својим учешћем у потписивању Образца за евидентирање остварених резултата наставника/сарадника, који се предлаже за избор у више звање (прилог 7), утицао да се спречи процедура унапређења тиме што није имао право учешћа као професор, који је то звање стекао на нерегуларан начин, што такође треба утврдити јер је тиме и материјално оштетио Факултет (прилог 48, 49 и уп. прилоге 8, 9, 12).
да је Бранислав Анђелковић апсолутно недопустивим и морално неприхватљивим деловањем прекршио Канон 3, Кодекса професионалне етике, у односу према колегама, јер је својим дописима Комисији за реизбор (прилог 1), Изборном већу факултета (прилози 19, 29), Наставно-Научном већу и Кадровској комисији (прилог 13), на најгрубљи начин омаловажио досадашњи вишегодишњи научни и васпитно-педагошки рад Ђ. Јанковића, а својим неаргументованим оспоравањем стручности Комисије за реизбор, допринео нарушавању угледа својих колега, Одељења за археологију и Филозофског факултета. Његови коментари би по нашем мишљењу представљали пример како се безочном манипулацијом речима, извртањем смисла и суштине наведеног, импутирањем својих речи другима, уз обиље непроверених и неистинитих чињеница и истрајно позивање на академске принципе и морал, сугерисано врши утицај и креира став околине према некоме или нечему, што је за најблаже речено осуду, јер је реч о универзитетском наставнику.
да је Б. Анђелковић на својим предавањима прозивао студенте потписнике петиције подршке за Ђ. Јанковића, говорећи о њему и другим професорима крајње непримереним речником (в. прилози 38, 39), чиме је грубо прекршио Канон 2, став (1-3) Кодекса професионалне етике и чл. 115 Статута Филозофског факултета у односу према студентима, као и Канон 3. Кодекса професионалне етике у односу према колегама.
да је Б. Анђелковић својим понашањем изван Универзитета, као члан УО Српског Археолошког друштва и уредник редакције Гласника САД, грубо повредио чл.160 Статута Филозофског факултета, што представља повреду радне дисциплине.

Слободни смо да Вас сходно Општим одредбама, чл. 1. Кодекса професионалне етике (чл.1: у циљу очувања достојанства професије и развијања и унапређивања моралних вредности академске заједнице, као и ради заштите вредности знања и уважавања и подизања свести о одговорности универзитетских наставника и свих чланова академске заједнице) упознамо са хронологијом догађаја у вези са наведеним.

На седници Одељења за археологију 06. 03. 2008. године предложени су чланови Комисије за припрему извештаја о поновном избору у звање доцента Ђ. Јанковића, у саставу проф. др М. Милинковић, проф. др А. Палавестра, проф др. Живко Микић, проф. др Александар Јовановић (чланови Одељења) и др Весна Бикић (спољни члан, научни саветник Археолошког института). Због одлуке да се изабере петочлана комисија, али односу на досадашњу уобичајену праксу, када су бирана три члана комисије, као и због учешћa М. Милинковића у њој, као ванредног професора, који је то звање по Ђ. Јанковићу стекао „преваром“, Јанковић улаже приговор и напушта седницу Одељења.
Већ 12. 03.2008. на адресу именоване Комисије за реизбор Б. Анђелковић (члан Оделења за археологију, који се бави археологијом Блиског истока), упућује писмо у коме даје оцену рада Ђ. Јанковића, изражавајући сумњу у способност и компетентност чланова, не само Комисије за писање реферата, већ и Комисија за одбрану докторских и магистарских теза чији је ментор Ђ. Јанковић (прилог 1).
На ово писмо Ђ. Јанковић 9.4.2008. пише коментар и упућује га (само) члановима Одељења за археологију (прилог 2).
На седници Одељења за археологију, одржаној 10.4.2008., управник А. Палавестра, је обавестио присутне да је предложени спољни члан, В. Бикић, одустала од учешћа у раду наведене Комисије, што се усваја и чиме се поступак враћа на почетак (прилог 3, Записник са седнице Оделења, тачка 3.1). Управник је потом изложио своје размишљење на тему избора комисија и њених улога, изразито иронично и малициозно, о чему постоји писмена забелешка уз записник са седнице (прилог 4). На истој седници, на основу раније поднетог предлога др Мирослава Лазића, вишег научног сарадника у Археолошкој збирци факултета (прилог 5), гласањем је усвојено да се покрене поступак за унапређење Ђ. Јанковића у звање ванредног професора, након чега је изабрана Комисија за припрему извештаја у саставу: проф. др М. Милинковић, проф. др А. Палавестра, проф. др Ж. Микић, проф. др А. Јовановић и др Марко Поповић, научни саветник Археолошког института, као спољни члан.
Управник, А. Палавестра, се потом обраћа Кадровској комисији факултета са предлогом чланова Комисије за писање извештаја о испуњености услова за стицање наведеног звања (прилог 6).

(Из Извештаја о извршеном инспекцијском надзору над радом Филозофског факултета се види да је о свему томе 14.03. 2008. обавештена Изборна комисија факултета, а да је 17.03.2008. донета Одлука, којом се мења Одлука 05/2-7 бр. 385/1 и то тако што се брише тачка б) поменуте одлуке за избор у звање и заснивање радног односа наставника „једног доцента за ужу научну област Археологија“. Међутим, у Извештају се констатује да Факултет није презентовао документацију на основу које је донета Одлука о објављивању конкурса (05/2-7 бр. 588/1), нити је доставио акт на основу којег је 04.06. донета Одлука којим се поништава Одлука о објављивању наведеног конкурса, што је „супротно одредби члана 133. Статута, којом је прописано да Одлуку о објављивању конкурса за избор наставника, односно сарадника доноси Изборно веће на предлог Кадровске комисије“, прилог 40, Извештај, стр. 2-3).

Према процедури кандидат (Ђ. Јанковић) треба да попуни прописани Образац за избор у више звање, према упутству које стоји у наслову Обрасца (тачке 5-13), док је тачке 1-4. и 14-15. требало да попуни Оделење, и тако попуњен се доставља Кадровској комисији (прилог 7, Образац). У упутству такође стоји да Комисија од два наставника, коју именује Одељење, треба да попуни тачке 1-2 у Додатку. Међутим, тачке 14-15. нису попуњене. Такође тачке 1-2, које је требало да попуне два наставника изабрана од Одељења, попуњавају А. Палавестра и М. Милинковић, за које Ђ. Јанковић тврди да нису изабрани на седници од 10.04. 2008, што је био један од разлога да упути допис помоћнику министра за просвету др Александру Липковском (27.10.2008, прилог 8) и пријаву др Милораду Миленковићу, помоћнику министра у Сектору за надзор Министарства просвете због кршења процедуре избора (27.10.2008., прилог 9). У истој пријави инспекцији Министарства, Ђ. Јанковић прилаже потврду потписану од стране А. Палавестре и М. Милинковића да су на истој седници Већа Одељења од 10.04. изабрани у Комисију за квантитативно вредновање остварених резултата Ђ. Јанковића (прилог 10, од 17.04. 2008). Међутим, из наведеног Записника са те седнице Одељења 10.04.2008. (в. прилог 3) је јасно да таква Комисија од два наставника није бирана, тј. да су се А. Палавестра и М. Милинковић „самоизабрали“, како то тврди Ђ. Јанковић у својој пријави. Такође је у Додатку обрасца, под тачком 1. и 2., иста Комисија од два изабрана члана требала да издвоји радове кандидата и изврши категоризацију према наведеном критеријуму, као и да потврди тачност разврставања радова на научне и стручне, тачност категоризације часописа и категоризације научних скупова, што није учињено него је уписано да „наведени радови не испуњавају услове предвиђене критеријумом за избор у више звање ванредног професора“ (в. прилог 7, Додатак, тачка 1.). Поновићемо да нису попуњене ни тачке 14. и 15. Обрасца од стране Одељења, које се тичу ангажовања кандидата у развоју наставе и елемената за оцену педагошког рада. Овако непотпун и нерегуларно попуњен образац упућен је Кадровској комисији, која је на тај начин обманута, а преко ње и Изборно веће факултета.

(У Извештају о извршеном управном надзору над Филозофским факултетом Министарства просвете (прилог 40, Извештај) се не помиње Извештај Кадровске комисије, што казује да није стављен на увид или није ни тражен од стране инспекторке. Такође се не наводи да је извршен увид у записник са седнице од 10.04. (овде прилог 3), нити је констатовано било шта поводом навода Ђ. Јанковића да Комисија од два члана није бирана и да је нерегуларно сачинила извештај).

На седници Одељења за археологију, одржаној 15.05.2008., бира се нова Комисија за реизбор, пошто је А. Палавестра обавестио присутне да је Кадровска комисија (у којој је он мењао службено одсутног Ж. Микића, члана комисије делегираног испред Одељења) одбила предлог Одељења да се покрене поступак за унапређење Ђ. Јанковића (прилог 11, Записник са седнице, тачка 5.1). Такође је А. Палавестра покушао да објасни и како је дошло до тога да су он и М. Милинковић написали негативан предреферат о унапређењу именованог. Ж. Микић је информисао чланове Одељења о критеријумима, које Кадровска комисија има у виду кад је реч о унапређењу, као и сугестијама добијеним од стране Управе факултета, по којима избор у звање Ђ. Јанковића треба вратити на ниво реизбора, а не унапређивања у више звање. Уз констатацију Б. Анђелковића да Комисија (од горе наведених 5 чланова) постоји, ипак се на предлог Ж. Микића предлаже и изгласава нова Комисија, коју чине проф. др Ж. Микић, проф. др А. Јовановић и др Гордана Томовић, научни саветник Историјског института у пензији. Међутим, изгласавање ове трочлане комисије је покренуло низ потеза од стране Управе Одељења и факултета у циљу утврђивања учешћа и права гласања сарадника Археолошке збирке факултета на седницама Одељења (в. прилог 19. стр.3), о чему ће још бити речи.
Ђ. Јанковић 02.06.2008. подноси допис Изборном већу и Управи факултета (заведено под бр. 825), у коме их обавештава о поступцима којима су М. Милинковић, А. Палавестра и Анђелковић, чланови Одељења, нарушили процедуру његовог избора, тражећи да се ти поступци осуде (прилог 12). Између осталог Ђ. Јанковић овде поново обавештава Управу и Изборно веће факултета да је М. Милинковић, један од потписника „самоизабране“ комисије од два члана, својевремено стекао звање ванредног професора на основу сопствене изјаве да је написао књигу, која до данашњег дана није објављена. На ове наводе, у циљу њихове провере, није реаговала ни Управа, али, као што смо навели, ни инспекторка приликом вршења управног надзора над радом факултета.

(У истом Извештају о оствареном управном надзору констатује се, међутим, да и овога пута, Министарству просвете није достављена документација из које би се могло утврдити на основу чега је Одељење за археологију, после више од месец дана од претходног предлога, доставило нови предлог са трочланом комисијом, прилог 40, Извештај, стр. 3).

Наставно-научном већу и Кадровској комисији се поново обраћа Б. Анђелковић, писмом од 08.06.2008. (прилог 13), у коме он углавном понавља садржај првог писма (в. прилог 1). Б. Анђелковић опет даје себи за право да оцењује компетентност потписника претходног реферата за реизбор Ђ. Јанковића и регуларно изабране комисије у процедури поновног покретања реизбора, не помињући чињеницу да су у једном периоду постојала само три наставника вишег звања од доц. др Јанковића (проф. др А. Јовановић, проф. др Ж. Микић, проф. др А. Палавестра), из чега је јасно да су у писању реферата за све чланове Одељења (па и Б.Анђелковића), морала учествовати два од тадашња три професора, како би се поступак започео и спровео. Та чињеница је наведена у обраћању М. Лазића, вишег научног сарадника у Археолошкој збирци Филозофског факултета, члановима и управнику Одељења за археологију (прилог 14, од 10.06.2008), као што је наведено да је својевремено у тумачењу чл. 174. Статута факултета, секретар г-дин Слободан Ивањежа, утврдио да су чланови Археолошке збирке потпуно равноправи како у обавезама, тако и у правима са наставницима Одељења, као и да су обавезни да активно учествују у свим пословима које Одељење спроводи, осим у настави. Због тога се А. Палавестра обратио декану и секретару, као и председнику Савета факултета, писмом у коме се у име Одељења тражи прецизно правно и статутарно тумачење положаја и ингеренција сарадника Археолошке збирке (прилог 15, од 16.06.2008.), на које добија одговор из кога је јасно да право учествовања у доношењу одлуку имају само чланови Већа Одељења, које чине наставници и сарадници тог Одељења (прилог 16, 24.06.2008). По овоме је неспорно да чланови Археолошке збирке, који немају наставна звања, по чл. 207. Статута факултета, немају право учествовања у доношењу одлука, али је индикативно да се у придржавању тог члана Статута дошло тек у ситуацији кад су чланови Збирке дали своје гласове у корист Ђ. Јанковића, а да пре тога њихово учествовање у гласању никоме није сметало, нити је некоме пало на памет да тиме крши Статут факултета. У овом допису М. Лазића изнесено је и низ других података, који стоје у колизији са оним подацима које је наводио Б. Анђелковић, те је врло јасно да ту постоји доста противуречних чињеница које би требало испитати.

Потом следи седница Изборног већа факултета 19. 06. 2008, на којој је донета Одлука о образовању Комисије за припрему извештаја за избор у звање једног доцента за ужу научну област Археологија, са тежиштем истраживања Средњовековна археологија /поменута Комисија у саставу проф. др Ж. Микић, проф. др А. Јовановић и др Г. Томовић/ (в. прилог 40, Извештај).
У међувремену је на адресу ректора Београдског универзитета, др Б. Ковачевића, Управе факултета и Одељења за археологију, упућено писмо потписано од стране 65 археолога, који су своје дипломе и научна звања стекли на Филозофском факултету, међу којима је велики број оних којима је Ђ. Јанковић био предавач (археолози запослени на Факултету и Археолошком институту нису позвани да буду његови потписници). Поред изражене забринутости због дешавања на Одељењу за археологију, као и због несхватљиве „хајке“ на интегритет појединца и његово право да слободно износи резултате својих стручних и научних запажања и сазнања, у том допису се између осталог тражи и увид у комплетну документацију која се односи на поступак унапређења Ђ. Јанковића (прилог 17, 26.06.2008).

Изабрана Комисија за писање реферата (проф. др Ж. Микић, проф. др А. Јовановић и др Г. Томовић), 31. 07. 2008., доставља Изборном већу факултета повољан извештај и предлог да се Ђ. Јанковић изабере у звање доцента за ужу научну област Археологија, тежиште истраживања Средњовековна археологија (прилог 18). На тај Извештај Изборном већу факултета Приговор шаље опет Б. Анђелковић (прилог 19, Приговор). Поред већ изнесеног мишљења о некомпетентности чланова Комисије, Б. Анђелковић узима за право да оцењује и стручни и педагошки рад кандидата, доводећи под сумњу и одбрањене и оне магистарске и докторске радове, који тек треба да се бране, под менторством Ђ. Јанковића.
На овај Приговор Комисија за писање реферата упућује Изборном већу Одговор, остајући при позитивном ставу за реизбор доц. др Јанковића у звање доцента (прилог 20, Одговор на Приговор, 28.9.2008.). Уважени професори, потписници овог Одговора, А. Јовановић и Ж. Микић, били су принуђени да објашњавају и правдају своје учешће у комисијама за писање реферата за наставничка звања Одељења за археологију (због недостатка наставника у вишем звању од кандидата), па и у оним комисијама за избор М. Милинковића и самог Б. Анђелковића.
Међутим, Изборно веће Филозофског факултета, на XVIII седници, која је одржана 09. 10. 2008. године, и поред позитивног извештаја Комисије за избор у звање, није изгласала реизбор доц. др Ђ. Јанковића (прилог 21, Записник са седнице, тачка III/8). Наиме, након упознавања чланова Већа да је на Извештај комисије поднет Приговор од стране Б. Анђелковића (в. прилог 19), на који је Комисија одговорила (в. прилог 20), Б. Анђелковић се присутним обратио усмено и коментар на одговор комисије приложио касније уз записник седнице (в. прилог 29). Одлука Већа, која је уследила гласањем, да се не подржи реизбор Ђ. Јанковића у звање доцента, није практично донета довољним бројем гласова оних чланова који су били против његовог реизбора (12), већ недовољним бројем гласова оних чланова који су били за његов реизбор (77) од потребних 82, и пре свега гласовима чланова који су били уздржани (34).

(У Извештају о обављеном управном надзору Министарства просвете, , који је обављен у овом временском периоду, наведен је овај број гласова за, против и уздржаних, али и то да из записника није могло да се утврди колико од укупно 230 чланова Изборног већа је потребно да би се одлука донела већином гласова од укупног броја, као ни број одсутних наставника (прилог 40, Извештај). У складу са закључком достављеног Извештаја о оствареном управном надзору, у допису Министарству просвете декан А. Костић (прилог 41, од 26.12.2008.) наводи да је утврђен укупан број редовних и ванредних професора и доцената на дан гласања 09.10.2008. износио 163 (44 редовна, 38 ванредних, 81 доцент); то би, сходно одредбама Статута факултета да се одлука у поступку избора за звање доноси већином гласова укупног броја чланова који имају право да гласају, значило да је било потребно 82 гласа да би се утврдио предлог да се Ђ. Јанковић изабере у звање доцента. У овом допису декана није, међутим, објашено како збир гласова за (77), против (12) и уздржани (34) = (123) износи 15 мање од збира присутних чланова Већа тог дана, који имају право гласа (33+34+71=138), тј. није констатовано шта је са тих 15 (одсутних?). Такође је врло битно утврдити и навести да ли је у укупном броју од 163 са правом гласа било оних који су оправдано дуже одсутни - усавршавање у иностранству, породиљско и др. одсуства - како би подаци били валидни).
Из Извештаја Изборне комисије Изборног већа сачињеног после бројања гласова на тој седници 09.10. 2008. (в. прилог 21а), уочљиве су још две ствари. Приликом гласања за избор четири доцента, само при утврђивању предлога за избор Ђ. Јанковића гласа 123-е (поменутих 77 за, 12 против, 34 уздржана), а у случају остала три доцента број гласова износи 112 (било да је свих 112 за, или да је 111 за, 1 уздржан и нико против); при томе Ђ. Јанковић је био други по реду за гласање међу доцентима, што би значило да је исти број од 11 „гласача“, који чине разлику између 112 и 123, био најпре одсутан при гласању за др Милоша Јагодића, затим се појавило при гласању за Ђ. Јанковића, а онда опет 11 наставника бива одсутно при гласању за доценте др Слободана Наумовића и др Живке Крњаја. Ово захтева објашњење.
Такође, овакав извештај изборне комисије Изборног већа, је и у супротности са Извештајем Министарства просвете из децембра месеца 2008. године (в. прилог 40), у којем се јасно на 5 страни констатује да је на седници присуствовало 138 редовних и ванредних професора и доцената, а да је већина од овог броја 70, тако да је по томе, била донета одлука већином гласова укупног броја чланова да се утврди предлог да се Ђ. Јанковић изабере у звање доцента за ужу научну област Археологија.

Поводом овакве одлуке Изборног већа, 108 студената, дипломаца и постдипломаца археологије Филозофског факултета упућују 14.10.2008. године декану факултета, А. Костићу, петицију у којој су изложили своје незадовољство одлуком Већа којом се Ђ. Јанковић удаљава из наставе, због чега су угрожена њихова права, истовремено истичући његов савестан и одговоран рад у настави, на теренским истраживањима и менторству (прилог 22). Студенти такође упућују 29.10.2008. писмо, допуњено прилозима, А. Липковском, помоћнику министра за просвету, изражавајући протест због ових дешавања, и своју бојазан од освете појединих наставника због потписивања петиције у корист Ђ. Јанковића (прилог 23). Из једног од прилога овог писма види се да су студенти поднели захтев Управи факултета (21.10.) за издавање копија докумената, везаних за рад појединих професора са Одељења за археологију (Ђ. Јанковића, Б. Анђелковића, М. Милинковића, А. Палавестре), из којих би били видљиви резултати рада сваког од њих кроз рад у настави, менторство и оцену рада студената. Истог дана су Управи факултета и Одељењу за археологију упућени дописи једног броја постдипломаца и доктораната, којима се др Јанковић јавља као ментор или потписник у Комисијама за оцену рада, са захтевом да им се писмено одговори какав је њихов статус и права након одлуке Изборног већа да се не подржи избор Ђ. Јанковића у звање доцента (прилог 24). Оба захтева су од стране Управе игнорисана и до данас није одговорено ни на један од њих.

Изборном већу факултета, поводом његове одлуке, писмо упућује и Ђ. Јанковић 21.10.2008. (прилог 25), са намером да још једном упозна чланове Већа о прекршајима у процедури његовог реизбора, односно избора у више звање, одговарајући и на Приговор Б. Анђелковића (в. прилог 19). Ту он врло исцрпно коментарише недоследност, непринципијелност и нетачност навода Б. Анђелковића, тражећи од Већа да предузме одговарајуће мере у складу са наведим.
Одељење за археологију, сматрајући да ова одлука Изборног већа факултета није у интересу Одељења, као ни у интересу студената археологије и факултета у целини, на седници одржаној 30.10.2008. године (на предлог М. Лазића) изгласава да се Изборном већу упути Молба да на XIX редовној седници преиспита ранију одлуку да не подржи предлог за реизбор доц. Ђ. Јанковића (прилог 26, Записник са седнице). Из садржаја записника се, међутим, види да оно што је изречено на овој седници има дубље значење и импликације од саме процедуре реизбора, на шта је покушавао да укаже један број чланова Оделења и што би се свакако морало имати у виду кад је реч о намерама и поривима појединаца у овом процесу (неодобравање А. Палавестре да студенти присуствују седници, његов став којим се обратио декану и секретару факултета по коме је ревизија законито спроведеног гласања опасна, оспоравање права М. Лазићу да подноси предлог Већу Одељења чији није члан, помињање политичких импликација итд). Веома је важна чињеница, да је по питању неодржавања наставе из предмета, које држи Ђ. Јанковић, изнесен предлог да док „не буде јаснија слика“ М. Милинковић и мр Дејан Радичевић држе наставу.
У садржају поменуте Молбе, која је ипак изгласана да се упути Изборном већу (прилог 27, Молба), износи се да је одлука Већа донета противно извештају Комисије, коју је именовало само Изборно веће на предлог Одељења за археологију и противно Одговору (в. прилог 20) на Приговор Б. Анђелковића на Извештај за избор Ђ. Јанковића (в. прилог 19). Уз то се наводи да оваква одлука Изборног већа није у складу са чл. 7, став 1, Критеријума за стицање звања наставника на Универзитету у Београду (ступио на снагу 01.10.2008.године) и да је донета без увида у оцену педагошког рада Ђ. Јанковића, који дају студенти за археологију и Студентски парламент Филозофског факултета.

У то време, пред седницу Изборног већа, студенти археологије, њих 165 потписаних (прилог 28, од 11.11.2008.) упућују Изборном већу и његовом председнику, декану А. Костићу, допис тј. писмо подршке Молби Одељења за археологију, уз образложење да због дужег застоја у раду Студентског парламента факултета нису у могућности да то изнесу као званичан акт Парламента (како то налаже Статут Факултета). Они у том писму наводе врло важне чињенице - да по њима Ђ. Јанковић спада мећу најуспешније и најактивније наставнике Одељења за археологију, да је у поступку евалуације његов педагошки рад оцењен високим оценама и да су сагласни мишљењу чланова Комисије за реизбор, који су дали позитиван реферат.
У смислу чл. 119 Статута, декан Факутета је био дужан да размотри овакав допис студената, и да у року од 15 дана од дана пријема донесе одлуку, што декан А.Костић није урадио.
У исто време, у материјалима за XIX седницу Изборног већа факултета, заказану за 13.11. 2008., налази се и Коментар Б. Анђелковића (прилог 29, Коментар) на Одговор Комисије за реизбор Ђ. Јанковића (в. прилог 20), у коме он по трећи пут упозорава Изборно веће да није било кадро да именује у ову Комисију довољно стручне и научно признате чланове. Као додатак прилозима за исту седницу, А. Јовановић и Ж. Микић, чланови прозване Комисије, упућују Изборном већу Одговор у коме указују на злоупотребу највишег демократског принципа – да свако има право приговора (прилог 30, Одговор), тражећи заштиту од неоснованих дисквалификација од стране Б. Анђелковића. Писмо студената, међутим, није достављено у материјалима за ову седницу.

Из предлога дневног реда XIX редовног заседања Изборног већа факултета (прилог 31, Дневни ред и Записник са седнице од 13. 11. 2008. године), под тачком VIII је уписан Допис (Молба) Одељења за археологију да Веће преиспита ранију одлуку да не подржи предлог за др Ђ. Јанковића, али не и писмо подршке студената. М. Лазић (који је Молбу и предложио на Одељењу) је затражио да му Изборно веће дозволи да изнесе своју дискусију у вези са дописом Оделења. О томе се гласало и констатовано је да са 67 гласова Веће није прихватило молбу М. Лазића. Након тога се развила расправа у вези са предлогом Одељења, у којој је учествовало више чланова Одељења и Већа, али чији се садржај не може видети из овог записника. Међутим, управник Одељења, А. Палавестра, је своју дискусију приложио у писаном облику (прилог 32). Након тога је за прихватање предлога Одељења за археологију гласало 53 члана Изборног већа, но како је утврђено да је за доношење одлуке било потребно 83 гласа, констатовано је да није прихваћен предлог Одељења да се приступи поновном гласању ради утврђивања предлога да се Ђ. Јанковић изабере у звање доцента. У приложеном допису А. Палавестра (в. прилог 32) објашњава да се његов потпис нашао на Молби Изборном већу, која је изгласана већином гласова на седници Већа Одељења за археологију, зато што се он „повиновао одлуци већине“, али констатујући да је садржај документа управо противан начелу поштовања воље већине, те да доводи у питање не само ове него и сваке регуларно изгласане одлуке Изборног већа. Дакле, није уопште реч о реизбору Ђ. Јанковића „већ о поштовању темељних принципа на којима почива рад Изборног и Научног већа факултета“.
Међутим, ово иступање А. Палавестре у лично име и у име „поштовања темељних принципа на којима почива рад Изборног и Научног већа факултета“, у коме се оградио о Молбу Одељења за археологију, чији је управник, било је повод да се на Ванредној седници Одељења за археологију 18. 11. 2008. (прилог 33, Записник са седнице), под тачком 2. уврсти Предлог за смену управника Одељења, који је поднео доц. др Мирослав Вујовић, члан Одељења (прилог 34). Након консултације са секретаром Факултета о томе да ли чланови Археолошке збирке могу гласати по овом питању, предочено је да о смени управника Одељења могу гласати чланови Већа Одељења, библиотекари и секретер Одељења, али не и чланови Археолошке збирке. Већином гласова је одлучено да се управник смени. У тач. 4 је прочитан допис декана факултета у коме се од Одељења тражи да достави предлог о елементима новог конкурса, што је и учињено. Пре тога је на предлог доц. др Душана Михаиловића (прилог 35), тражено да се Изборном већу упути приговор на поступак одлучивања о Молби Одељења за археологију на XIX седници Изборног већа, јасно образложен по члановима Правилника Изборног већа, који су том приликом прекршени. Овај предлог Д. Михаиловића није изгласан пошто је за њега гласало 8, против је било 7, а уздржаних 2 (по тумачењу А. Палавестре да се одлуке Већа Одељења доносе аналогно начину гласања на Наставно-научном већу факултета). Уз примедбу М. Милинковића да у записнику од прошле седнице од 30.10. 2008, не стоји да га је Одељење овластило да обавља наставу из предмета, које је држао Ђ. Јанковић, већ само испите (в. прилог 26), он тражи да се Одељење изјасни о томе, па у Записнику са ове седнице пише да је „Одељење дало сагласност да М. Милинковић и Д. Радичевић обављају наставу и испите из предмета Национална археологија средњег века и пратећих изборних предмета“ (исто, под тач.5).

Необично је да истог датума (30. 10. 2008), када је на седници Одељења изгласана одлука да се Изборном већу достави Молба Одељења да преиспита ранију одлуку да не подржи предлог за реизбор доц. др Ђ. Јанковића (в. прилог 27), Ђ. Јанковићу декан А. Костић доставља понуду за измену уговорених услова рада, а потом по прихватању понуде и Анекс уговора о раду закљученог између Филозофског факултета у Београду, кога заступа декан и Ђ. Јанковића, доцента (бр. 05/2-7 бр. 10-1/102/А). У Анексу стоји да се мења тачка 4. Уговора о раду закљученог 30. 10. 2003. тако што гласи да „запослени заснива радни однос на одређено време, са пуним радним временом, на радном месту доцента за ужу научну област Археологија, почев од 19.11.2008. до окончања изборне процедуре по Одлуци декана о расписивању конкурса за избор у звање и заснивање радног односа ..“ (прилог 47). Упркос наведеном у Анексу, Ђ. Јанковић је одлуком Оделења спречен да држи наставу из својих предмета.
Ови догађаји изазивају нове реакције колега археолога. На адресу декана, А. Костића, Наставно-научног већа Филозофског факултета и Одељења за археологију је 21.11. упућено писмо чланова Средњовековне секције Српског археолошког друштва, у виду апела да предузму све могуће мере да зауставе нарушавање угледа Факултета и Одељења за археологију неодговорним, нестручним деловањем појединих њених сарадника (Б. Анђелковића и других). Колеге археолози који се баве истраживањем и проучавањем средњовековне прошлости наше земље, дали су пуну подршку раду и стручности Ђ. Јанковића, са становишта да свако има право на слободу изношења научног мишљења (прилог 36).

На следећој седници Одељења за археологију, одржаној 11.12. 2008, се гласа о три нова предлога за тачке дневног реда, које је поднео Ђ. Јанковић, а које се тичу: 1) учешћа чланова Археолошке збирке у раду Већу Одељења (није уврштен већином гласова) 2) одржавању наставе из средњовековне археологије коју сада држи асистент Д. Радичевић, на шта нема право, и 3) да се Одељење одреди према наводним притисцима на студенте од стране Б. Анђелковића (прилог 37, Записник са седнице). На јасно питање новог управника Одељења проф. др Весне Димитријевић, да ли М. Милинковић држи наставу из средњовековне археологије није експлицитно одговорено. Зато је тек на инсистирање Ђ. Јанковића да ли да се констатује да наставник држи наставу, уследио закључак управнице “да је асистент Радичевић држао наставу, као и да асистент не може да држи наставу у целини“. На тему „анонимног“ писма студената достављеног Одељењу, у коме се студенти жале на понашање и прозивање Б. Анђелковића (прилог 38), из записника са седнице се види да су мишљења чланова Одељења била дијаметрално супротна и да су се након расправе сагласили да се у „овој фази не форсира ни једна ни друга ствар, да се не формира комисија која би испитала цео случај, као и да ће Одељење морати да заузме став, ако се тај проблем наметне“ (??!!).
Међутим, већ сутрадан, у име незадовољних студената, апсолвент на археологији Катарина Радовић, се потписује на допис у коме детаљно наводи у којим приликама и на који начин је Б.Анђелковић, вређао, омаловажавао, излагао претњама и прозивкама студенте, као и Ђ. Јанковића, питањем „Знате ли колеге ко је покренуо да се тај фашиста отера са факултета. Ја колеге“ (прилог 39). Ово писмо упућује Министарству просвете, Етичком одбору, декану Факултета А. Костићу, новом управнику Одељења за археологију В. Димитријевић и Управи Српског археолошког друштва.
Ни на овај допис, декан Факултета А. Костић, се није изјаснио и донео Одлуку у смислу чл. 199 Статута факултета.

Министарство просвете је, у то време, на представку Ђ. Јанковића, обавило управни надзор над радом Филозофског факултета, и о томе сачинило већ помињани Извештај (прилог 40, Извештај). Из закључка тог Извештаја, под тачком 1. је наложено Филозофском факултету да се „убудуће придржава одредаба Закона о високом образовању и Статута факултета приликом расписивања конкурса за избор у звање наставника и сарадника.“ Међутим, Извештај уопште не садржи одговоре на тврдње и наводе Ђ. Јанковића о кршењу Статута Филозофског факултета, Статута Универзитета у Београду и Закона о високом образовању, у процесу његовог избора у више звање. Из Извештаја се не види да су кључни документи, на које се он позива, узети на увид. Из овако сроченог извештаја јасно је да се инспекција базирала само на констатовању пропуста око расписивања конкурса за избор у звање једног доцента за ужу научну област Археологија, са тежиштем истраживања Средњовековна археологија.
У одговору декана Факултета на овај Извештај Министарства културе, се обраћа пажња само на тачку 3. Закључка (у вези са расписивањем конкурса 16.12.2008. за пријем једног доцента за ужу научну област Археологија, са тежиштем истраживања Средњовековна археологија ) и на закључни пасус (у вези са информисањем Наставно-научног и Изборног већа Факултета, на XX седници, о изршеном управном надзору над радом Факултета од стране Министарства културе и достављеном Извештају, када је и прочитан (само) Закључак извештаја, прилог 41).

Да су ови догађаји и одлуке надлежних имали веће последице него што се то чини у први мах, показују следећи догађаји.

Поменути апсолвент археологије К. Радовић, која се „усудила“ да потпише писмо приговора на рад и понашање Б. Анђелковића (в. прилог 39), је 14. 01. 2009. године позвана на разговор код декана А. Костића. О садржају тог разговора, коме присуствује и управник Одељења за археологију, сазнајемо на основу дописа који, иста К. Радовић, упућује декану А. Костићу (прилог 42), и из кога је јасно какав однос управа има према студентима. И након тога, писма студената у којима се подносе приговори на понашање и рад Б. Анеђелковића, се нигде не помињу, иако је у току реизбор Б. Анђелковића; нема их ни на дневном реду XXI седнице Изборног већа, заказане за 12.02.2009. године, на коме се нашло утврђивање предлога одлуке да се Б. Анђелковић изабере у звање доцента (прилог 43, предлог Дневног реда седнице, тач. IV, под 5.).
Наиме, још на XVIII седници Изборног већа (09.10.2008.) изабрана је Комисија за припрему извештаја о кандидату за избор једног доцента за ужу научну област Археологија, на Одељењу за археологију у саставу: проф. др А. Палавестра, доц. др Вера. Васиљевић и др Елиот. Браун са Олбрајтовог института и Француске библијске школе у Јерусалиму (в. прилог 21, Записник са седнице, тач. VII под 9.), по конкурсу објављеном 07.10. 2008. године. У Извештају поменуте Комисије за израду реферата о кандидатима пријављеним на конкурс, који је предат 11.12.2008, стоји да се на конкурс пријавио један кандидат - др Б. Анђелковић (прилог 44, Извештај). На тај Извештај, 31. 12. 2008., Избором већу Ђ. Јанковић упућује Приговор (прилог 45, Приговор), на који Комисија потом одговара 22.01.2009. (прилог 46, Одговор на Приговор).
Прегледом ова три документа пада у очи неколико чињеница: првопотписани (дакле и писац) извештаја је А. Палавестра, који није стручњак за археологију Блиског истока, већ је, како је то наведено, у Комисији оцењивао теоријске аспекте Анђелковићевог рада. То је исти професор, који је онако паушално, у нерегуларно попуњеном Образцу за евидентирање остварених резултата наставника/сарадника који се предлаже за избор у више звање Ђ. Јанковића потписао да кандидатови „наведени радови не испуњавају услове предвиђене критеријумом за избор у више звање ванредног професора“ (в. прилог 7, Додатак, тачка 1.); при томе то је уписано на месту где је Комисија од два изабрана члана, у овом случају самоизабрана, требала да издвоји радове кандидата и изврши категоризацију према наведеном критеријуму, као и да потврди тачност разврставања радова на научне и стручне, тачност категоризације часописа и категоризације научних скупова. За разлику од овог случаја са Ђ. Јанковићем, А. Палавестра, сада као један од потписника Извештаја о кандидату Б. Анђелковићу, је више него детаљно описао његов рад, чак шта више једнуипо страну о раду и публикацијама у периоду до 2004, који није требао да буде разматран, а затим и врло опширно и о раду у периоду 2004-2008. уз табелу са квантитативно исказаним резултатима (в. прилог 44 и 44а). Овог пута врло савесно и педантно се попуњава поменута табела.
У Приговору на Извештај, Ђ. Јанковић је покушао да укаже не само на научну и стручну вредност објављених радова Б. Анђелковића, већ, по ко зна који пут и на понашање и деловање Б. Анђелковића током свог (ре)изборног поступка, као и изван Факултета, којима је прекршио низ чланова Кодекса професионалне етике Универзитета, Статута Филозофског факултета и Закона о високом образовању, у односу према струци, колегама и студентима, сматрајући да није подесан за доцента факултета (в. прилог 45). Да су његови наводи тачни може се потврдити и само увидом у архиву Српског археолошког друштва, из чијих докумената се види да је Б. Анђелковић „присвајањем“ гласила САД, под видом бриге за његов квалитет и вишу категоризацију, омаловажавао и у потпуности из послова искључио чланове Редакције, због чега је пет чланова Редакције изашло из њеног састава и због чега је Б. Анђелковић смењен са места уредника (на Редовној скупштини САД у Зајечару, јуна 2008. године, када је смењена и цела Редакција). На Ванредној скупштини САД у Београду, 15.12.2008., због оглушавања о одлуке Скупштине и Управе САД, као највиших органа Друштва, као и због присвајања имовине Друштва и дописа у којима је позивао на раздор у Друштву, увредама и клеветама на рачун Управе, Б. Анђелковић је искључен из Српског археолошког друштва. До данас он није доставио тражену документацију и Гласнике, вршећи у међувремену и неовлашћену дистрибуцију последњег броја, чиме је нанео и материјалну штету Друштву. Искључивање из Српског археолошког друштва, је нажалост, само „мотивисало“ Б. Анђелковића да и даље својим понашањем и дописима, без срама се користећи клеветама и неистинама, наноси штету угледу Друштва и њених чланова. Оваквим деловањем Б. Анђелковић је директно прекршио чл.160 Статута Факултета, али то по мишљењу чланова (А. Палавестре, В. Васиљевић и Е. Брауна) „не спада у надлежност Комисије нити су у икаквој логичној вези са рефератом“. Напоменућемо да према чл. 129. Статута Филозофског факултета, један од саставних делова извештаја о пријављеним кандидатима, представља оцена њиховог „учешћа у стручним организацијама и другим делатностима од значаја за развој научне области и Факултета и Универзитета“.
Из Одговора чланова Комисије на Приговор Ђ. Јанковића, је такође јасно да деловање Б. Анђелковића у односу према студентима и изван Факултета они сматрају небитним, али и у деловима Приговора у којима се расправља о стручности и вредновању објављених радова кандидата, они заправо, уз извртање суштине навода у Приговору, не дају аргументоване одговоре (прилог 46).
Не говорећи о начину на који су написана и о једном израженом личном тону у сва три претходно наведена документа, јасно је да се у овим, као и у мноштву написаних дописа, изгубила суштина – да ли су испоштовани принципи и Закони по којима се врше све радње у поступку (ре)избора. Да тога није било недвосмислено указује поређење података из само два приложена документа у којима су наведени објављени радови доцената Ђ. Јанковића и Б. Анђелковића, за шта не треба бити посебно стручан (прилози 7 и 44а), пошто су нам потписници Извештаја о кандидату Б. Анђелковићу својим исцрпним излагањем то олакшали – па је тако напр. јасно да су за избор у звање доцента валидни: три апстракта од једне стране текста (бр. 41, 56, 58 у списку библиографских јединица), три приказа књига и изложбе других аутора (бр. 38, 43, 46), исти рад у другом распореду са материјалом већ објављеним, који је двапут вреднован (бр. 37 и 39), „значајан истраживачки део о историјату збирке“ и појединих предмета који су већим делом већ објављени (бр. 54), радови на тему анализа предмета и материјала од којих су предмети израђени, у сарадњи са стручњацима који су те анализе и обавили (бр. 42) итд.
А да је било свесне, кординиране и групно осмишљене намере, да се не само спречи напредовање Ђ. Јанковића, већ и да се он уклони са Факултета, и да то може постати „модел“ за разрачунавање са свима онима који мисле другачије, злоупотребом принципа да проста већина одлучује, говори, осим свега горе изложеног, и последњи потез декана Филозофског факултета. На последњој (XXI) седници Изборног већа факултета 12.02.2009. (на којој је утврђиван предлог за реизбор доц. др Б. Анђелковића), наиме, декан није дозволио присуство Ђ. Јанковићу, коме је иначе, да споменемо, одузета дневница због не присуствовања седници на којој се одлучивало о његовом реизбору (јер је Ђ. Јанковић сматрао неморалним и непристојним своје присуство при гласању за свој реизбор).

ЗАКЉУЧАК

На основу изложеног, а што се утврђује и из закључка Извештаја Министарства просвете из децембра месеца 2008. године под тачком 1., јасно је да се нису поштовале одредбе Статута факултета и Закона о високом образовању приликом избора расписивања конкурса у избор у звање наставника и сарадника.
Јасно је, такође, да од почетка постоји организовано удруживање једне групе археолога са Одељења за археологију Филозофског факултета, која уз подршку декана А. Костића има за циљ да са факултета уклони Ђ. Јанковића. Да није тако, не би се десило да Управи факултета и њеним органима буде валидније иступање једног некомпетентног археолога за област раносредњовековне археологије (Б. Анђелковића), од мишљења бројних студената, постдипломаца, доктораната и колега археолога, а нарочито од чланова регуларно изабране Комисије за подношење реферата о кандидату Ђ. Јанковићу.
На наведеним примерима реизбора и унапређења (М. Милинковић, Б. Анђелковић и Ђ. Јанковић) види се како је на Филозофском факултету дошло до ситуације да се нечије напредовање не мери референцама које реално постоје, већ се договара и уговара по неким сасвим другим аршинима.
Све је то резултирало тиме да се већ месецима уназад у овом срамном случају Филозофског факултета нико и не пита да ли Ђ. Јанковић има уопште одговарајућу библиографију за звање доцента или ванредног професора. То јесте и био циљ ове организоване групе, да методом интелектуалног силеџијства, махинацијама у процедури и преварама, уклони Ђ. Јанковића са Филозофског фкултета. Да то овим људима није страно и да се у саучесништву налазе и по другим основама, говори случај М. Милинковића који је, свакако не сам већ уз помоћ других, учинио дело преваре због стицања материјалне добити. Наиме, слагавши да му је књига „Градина на Јелици. Рановизантијски град и средњовековно насеље“ и низ других радова у штампи (прилог 48), М. Милинковић је 2005. године остварио звање ванредног професора. Протекле три године, иако се монографија и већина поменутих радова нису појавили, М. Милинковић стиче материјалну, новчану добит у вредности разлике плате доцента и ванредног професора на штету пореских обвезника и државе Србије. У његовом случају то може бити само један од мотива за покушај уклањања Ђ. Јанковића, с обзиром да је Јанковић више пута упозоравао приговором управу Факултета на ову незакониту радњу (прилог 49, в. прилоге 8, 9, 12). С обзиром да је ова превара актуелна, да ускоро следи и нови реизбор М. Милинковића, постаје јасно колико је учесницима у њој стало да уклоне Ђ. Јанковића и као сведока који једини о њој не ћути.
На седници Изборног већа од 12.02. 2009. године, када се Ђ. Јанковић припремио да о томе аргументовано говори, правећи паралеле са својим случајем и на тој седници актуелним реизбором Б. Анђелковића, Ђ. Јанковићу је декан просто забранио присуство.
Шта друго рећи него да на Филозофском факултету, како се види из примера са Одељења за археологију, влада корупција. Дакако, свака корупција у основи има материјални моменат изражен овде кроз висину плате, али у овом случају преко стицања одређених звања, „угледа“ и позиције која она носе. „Дугови“ се намирују у најмању руку послушничким односом, а у наведеним примерима, када је „награда“ већа и активним учешћем у незаконитим и нечасним радњама. Један од таквих случајева је пример Б. Анђелковића. Протеклих годину дана истакао се низом нечасних и неаргументованих напада на Ђ. Јанковића, који су створили тешке последице у виду неодржавања одговарајуће наставе и консултација за предмете које Ђ. Јанковић води (који му је за време студија био предавач – доцент). Овом приликом потврђеном доцентуром (са упадљиво слабијом библиографијом од Јанковићеве) и „наговештеном“ му професуром, Б. Анђелковић постаје изузетно мотивисан да учини и најбесрамније ствари како би Ђ. Јанковић био уклоњен. Постоје основе за помисао да је на Одељењу за археологију Филозофског факултета дошло до формирања клана, који жели апсолутну доминацију и који је кренуо у елиминисање неистомишљеника и људи који указују на њихове незаконите радње.
Захтевамо да се у поменутим случајевима испоштује закон и предвиђене процедуре у циљу заштите права и интереса угрожених. Првенствено да се Ђ. Јанковићу обезбеди право да му се објективно дефинише статус кроз поштовање процедуре за унапређење, где ће пресудни бити пре свега његов педагошки, а затим и научни рад. Наглашавамо ЗАХТЕВ ДА СЕ ПО КРИТЕРИЈУМИМА МИНИСТАРСТВА ПРОСВЕТЕ КОНАЧНО КВАНТИТАТИВНО (У БОДОВИМА) ИЗРАЗИ БИБЛИОГРАФИЈА Ђ. ЈАНКОВИЋА, зато што сматрамо да то мора бити основни критеријум за напредовање наставника на Универзитету. У протеклих годину дана ни једна од комисија, које су фигурирале у овом случају, то није учинила, што сматрамо највећом преваром, за коју неко мора да сноси одговорност.
Захтевамо да се детаљним инспекцијским увидом утврди колико су повређени интереси Филозофског факултета и државе Србије, кроз лажиране процедуре и акта у случајевима унапређења у протеклих пет година на Одељењу за археологију.
Тражимо да извештаји инспекција буду сасвим отворени и јавни, како би инспектори имали већу одговорност у њиховом састављању.
Са друге стране, чињеница да се паралелно са „академским“ линчом Ђ. Јанковића на Филозофском факултету, у жутој штампи и на Интернету http://nekrofilnikutak.blogspot.com/ води бесомучна кампања у најодвратнијем облику против њега и неколико његових ученика, који одавно раде у другим институцијама (са садржајима преузетим директно из читавог низа писама која је упутио Б. Анђелковић, уз додавање увредљивих коментара у слици и речи), сведочи не само о потпуном одсуству моралних начела код појединаца и мрачној позадини ових догађаја у којима су сва средства дозвољена, већ и о потпуној деградацији средине у којој треба да се образују и едукују нове генерације археолога. Ако при том у непосредном контакту са студентима, на редовним предавањима као и на специјално организованим „округлим столовима“, предавачи (А. Палавестра и Б. Анђелковић) свог колегу, Ђ. Јанковића, називају националистом и фашистом, изричу претње студентима, који потписивањем петиција стају у Јанковићеву одбрану, или са друге стране хвале студенте који се на „округлим столовима“ истичу у омаловажавању рада на археологији, која се бави етногенезом Срба и Словена (чији је Ђ. Јанковић водећи представник у новијој српској археологији), јасно је да је реч о најгрубљем начину манипулације студентима у политичке и идеолошке сврхе, под капом Филозофског факултета.
На крају, желимо да изразимо да смо потпуно свесни да постоји далеко дубља, мрачна позадина ових једногодишњих дешавања на Филозофском факултету, о чему говори јасно координирана активност како на „академском“ плану тако и на паралелном колосеку друштвених маргина. Овом приликом ми не желимо њоме да се бавимо. Такође не желимо да се бавимо ни моралним аспектом зато што се из наведених примера јасно види да на Филозофском факултету у овом моменту не владају морална начела већ интелектуално насиље. Напомињемо само да су тиме дубоко оштећене генерације студената с обзиром да су им предавачи људи који не презају од ствари које смо описали, а вероватно ни од много тежих повреда морала. Штавише они залазе и у сиву зону кршења закона где је заиста беспредметно говорити о моралу.
Сматрамо да једино Министарство просвете може на Филозофском факултету вратити закон и ред и тако створити услове да се морал и правилно васпитање студената, које су изгледа многи заборавили, поново нађу у свакодневици овог факултета. Зато предлажемо да ови спорови буду решени у оквиру академске процедуре, од Одељења за археологију до Министарства просвете, и у томе тражимо учешће наших представника, као спољних чланова комисија, који су иначе предвиђени законом.
Због заштите угледа Универзитета и Филозофског факултета, који је озбиљно угрожен, и сами желимо да се постојећи проблеми реше у тим оквирима, а одговорни, без обзира на статус, одговарајуће казне у оквирима ресора просвете, како се цела срамота и афера не би пренела у сферу медија и судства.
Одговор или позив на разговор очекујемо до 15.априла 2009.године. Особа за контакт је, тел.,.

Списак прилога:

Прилог 1, Допис Б. Анђелковића Комисији Одељења за археологију (даље: Одељење), 12. 03. 2008.
Прилог 2, Коментар Ђ. Јанковића на допис доц. др Б. Анђелковића, упућено члановима Одељења, 09. 04. 2008.
Прилог 3, Записник са седнице Одељења (10. 04. 2008).
Прилог 4, Обраћање А. Палавестре, управника, на седници Одељења 10. 04. 2008.
Прилог 5, Допис М. Лазића управнику Одељења (А. Палавестри), 07. 03. 2008.
Прилог 6, Допис управника Одељења, А. Палавестре, Кадровској комисији факултета, 11. 04. 2008.
Прилог 7, Образац за евидентирање остварених резултата наставника/ сарадника који се предлаже за избор у више звање доц. др Ђ. Јанковића
Прилог 8, Допис Ђ. Јанковића помоћнику министра А. Липковском, у Сектору за високо образовање Министарства просвете, 20. 10. 2008.
Прилог 9, Допис Ђ. Јанковића помоћнику Министра просвете, М. Миленковићу, у Сектору за надзор Министарства просвете, 20. 10. 2008.
Прилог 10, Допис Кадровској комисији факултета упућен од А. Палавестре и М. Милинковића, да су изабрани у Комисију за квантитативно вредновање резултата рада Ђ. Јанковића, 17. 04. 2008.
Прилог 11, Записник са седнице Одељења (15. 05. 2008).
Прилог 12, Допис Ђ. Јанковића Изборном већу и управи Филозофског факултета, 30.05.2008.
Прилог 13, Допис Б. Анђелковића Наставно-научном већу и Кадровској комисији факултета, 08.06.2008.
Прилог 14, Допис М. Лазића члановима и управнику Одељења, 10. 06. 2008.
Прилог 15, Допис управника Одељења А. Палавестре упућен Декану, Председнику Савета и Секретару Филозофског факултета, 16. 06. 2008.
Прилог 16, Допис управнику Одељења А. Палавестри упућен од стране Декана, Председника Савета и Секретара Филозофског факултета, 24. 06. 2008.
Прилог 17, Допис Управи и декану Филозофског факултета који је потписан од стране 65 археолога, 26. 06. 2008.
Прилог 18, Извештај Комисије за припрему извештаја за избор доцента за ужу научну област Археологија, са тежиштем истраживања Средњовековна археологија, по конкурсу од 17. 06. 2008. на којем је једини кандидат Ђ.Јанковић, упућен Изборном већу факултета, 31. 07. 2008.
Прилог 19, Приговор Б. Анђелковића на Извештај за избор у звање Ђ. Јанковића, упућен Изборном већу факултета, 24. 09. 2008.
Прилог 20, Одговор на Приговор Б. Анђелковића, од стране Комисије за избор у звање Ђ. Јанковића упућен Изборном већу факултета, 28. 09. 2008.
Прилог 21, Записник са XVIII седнице Изборног већа факултета (09. 10. 2008).
Прилог 21а, Извештај Изборне комисије Изборног већа са седнице 09. 10. 2008.
Прилог 22, Писмо подршке Ђ.Јанковићу од стране 108 студената археологије (са потписима), упућено декану Филозофског факултета 14.10.2008.
Прилог 23, Допис студената археологије упућен А. Липковском, помоћнику министра просвете, са прилозима: 1) Захтев за издавање копија документације, упућено од стране студената Секретаријату факултета. 2) Извод о докторантима којима је ментор Ђ. Јанковић 3) Извод из Извештаја Комисије за избор у звање доц. др Ђ. Јанковића, стр. 3. 4) Извод из петиције студената археологије за Ђ. Јанковића.
(нап. изостављено је: Писмо подршке Ђ. Јанковићу потписано од стране 108 студената археологије, овде приложено у прилогу 22) .
Прилог 24, Допис постипломаца и доктораната којима је Ђ. Јанковић ментор, упућен Декану, Наставно-научном већу и Секретару факултета, 29. 10.2008.
Прилог 25, Допис Ђ. Јанковића упућено Изборном већу Филозофског факултета, 21. 10. 2008.
Прилог 26, Записник са седнице Одељења (30. 10. 2008).
Прилог 27, Молба Одељења упућена Изборном већу факултета да на XIX редовном заседању преиспита ранију одлуку да не подржи предлог за реизбор доц. др Ђ. Јанковића, 30. 10. 2008.
Прилог 28, Допис са потписима 165 студената археологије као подршка Молби Одељења, упућен Изборном већу факултета, 11. 11. 2008.
Прилог 29, Коментар Б. Анђелковића на Одговор Комисије за реизбор Ђ. Јанковића, упућен Изборном већу факултета, 09.11. 2008.
Прилог 30, Одговор Комисије за реизбор Ђ. Јанковића на Коментар Б. Анђелковића, упућен Изборном већу факултета, 12.11. 2008.
Прилог 31, Предлог Дневног реда XIX редовне седнице Изборног већа факултета и Записник седнице, заказане за 13.11.2008.
Прилог 32, Допис А. Палавестре, ванредног професора, упућен Изборном већу факултета, 13. 11. 2008.
Прилог 33, Записник са седнице Одељења (18. 11. 2008).
Прилог 34, Допис М. Вујовића члановима Одељења, са предлогом да се А. Палавестра разреши дужности управника Одељења, 14. 11. 2008.
Прилог 35, Допис Д. Михаиловића члановима Одељења, да се на седници Оделења упути Изборном већу факултета Приговор о поступку одлучивања о Допису/Молби Одељења за археологију на XIX седници Изборног већа, 16. 11. 2008.
Прилог 36, Допис чланова Секције са средњовековну археологију Српског археолошког друштва, упућено Декану, Наставно-научном већу и Одељењу за археологију Филозофског факултета, 21. 11. 2008.
Прилог 37, Записник са седнице Одељења (11. 12. 2008).
Прилог 38, Писмо студената археологије са приговором на рад и понашање Б. Анђелковића, упућено Одељењу за археологију, 11. 12. 2008.
Прилог 39, Писмо студената археологије (потписано од стране апс.археологијe К. Радовић) с приговором на непримерено понашање Б. Анђелковића, упућено Министарству просвете, Етичком одбору, декану Факултета Костићу, новом управнику Одељења за археологију В. Димитријевић и Управи Српског археолошког друштва.
Прилог 40, Извештај о оствареном управном надзору над радом Филозофског факултета Министарства просвете, децембар 2008.
Прилог 41, Допис декана Филозофског факултета, А. Костића, упућено Министарству просвете, 26.12.2008.
Прилог 42, Писмо апс. археологије К. Радовић поводом разговора на који је дошла по позиву декана факултета 14.01.2009, упућено декану А. Костићу 20. 01. 2009.
Прилог 43, Предлог Дневног реда XXI редовне седнице Изборног већа факултета, заказане за 12.02.2009.
Прилог 44, Извештај Комисије за реизбор доц др. Б. Анђелковића, пријављеног на конкурс за радно место доцента за ужу научну област Археологија упућено Изборном већу факултета, 11.12.2008.
Прилог 44а, Табела са квантитативно израженим резултатима Б. Аншелковића у периоду 2004-2008. коју је сачинила Комисија за реизбор
Прилог 45, Приговор Ђ. Јанковића на позитиван Извештај за реизбор Б. Анђелковића, упућен Изборном већу факултета, 31. 12. 2008.
Прилог 46, Одговор Комисије за реизбор Б. Анђелковића на Приговор Ђ. Јанковића, , упућен Изборном већу факултета, 22. 01. 2008.
Прилог 47, Допис декана А. Костића запосленом Ђ. Јанковићу у виду понуде за измену уговорених услова рада и Анекс уговора о раду 05/2-7 бр. 10-1/102/А.
Прилог 48, Извештај Комисије за избор једног ванредног професора (М. Милинковића) за ужу научну област Средњовековна археологија, потписану од стране др В. Јовановића, др А. Јовановића и др Ж. Микића, 20.04. 2005. године
Прилог 49, Неслагање са предлогом Комисије да се М. Милинковић изабере у звање ванредног професора, које је Ђ. Јанковић упутио Изборном већу факултета 19. 05. 2005.

SKANDALOZNI FALSIFIKATI ĐORĐA JANKOVIĆA

2009-03-29T14:05:00.000-07:00

SKANDALOZNI FALSIFIKATI ĐORĐA JANKOVIĆA:

Srednjovekovna kultura Srba na granici prema Zapadnoj Evropi

Kako bi se razumeo mentalni sklop iz koga se iznedrila Jankovićeva knjiga “Srpsko pomorje” potrebno je ukazati na pseudometodološke postavke koje su proizvele kvazinaučne rezultate kojima je Janković obmanuo I zaveo brojne lakoverne studente I na taj način proizveo brojne pravoslavne talibane I velikosrpske klerofašiste, istovremeno davajući navodni legitimitet velikosprskim teritorijalnim zahtevima koji su rezultirali srbočetničkom agresijom na susedne države republike Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu u kojima su stvorena carstva zla: samoproglašene samozvane i takozvane RSK i RS.
Na samom početku Janković iznosi bombastičnu tezu o tome da je Srednjovekovna kultura i istorija Srba na zapadu Balkanskog poluostrva oduvek bila prikrivana. Već u sledećoj rečenici očigledna je Jankovićeva mržnja prema svemu što nije poreklom sa istoka I nije pravoslavno jer govori :Univerzalistička shvatanja Rimske crkve i elitistička samouverenost sadašnjih i prošlih sila priznaju samo političku istoriju i samo kulturu Zapada kao evropsku.
Janković se potom obrušava na naučnu zajednicu u Srbiji rečima: Srbijanska naučna elita, fascinirana učenošću Zapada i za njih egzotičnom Vizantijom, potpuno je zanemarila sopstvena proučavanja zapadnih srpskih krajeva.
Janković istodobno prebacuje naučnoj zajednici u Hrvatskoj da, zbog umišljene pripadnosti Zapadu, kao i nastojanja da se arheološkim putem dokaže željena državnost, kontinuitet i pripadnost vladajućem svetu, istraživanja su bila strogo usmerena. Svi otkriveni arheološki nalazi iz srednjeg veka pripisivani su Hrvatima, a izuzetno je dopuštana mogućnost prisustva nekog drugog stanovništva, pa čak i Srba.Otuda danas deluje nenaučno pisati o srednjovekovnoj kulturi Srba u današnjoj Hrvatskoj.
Zbog svega iznetog Janković će vrlo sažeto prikazati dostupna arheološka svedočanstva o narodnom životu, koja nedvosmisleno prikazuju kontinuitet Srba na zapadnobalkanskom prostoru a ne ono što je stvorila elita srednjeg veka. Na ovaj način napravljen je nezapamčeni naučni falsifikat I komrpomitovana je čitava srbijanska arheologija pošto Janković smatra da je otkrio Ameriku, odnosno dokazao da je postojao kulturni kontinuitet Srba još od ranog hrišćanstva na čitavom području nekadašnje SFRJ.
Bez ikakvih istorijskih izvora, bez ikakvih arheoloških dokaza Janković konstatuje da Zapadna Srbija nije jedinstvena geografska oblast. Uz Jadransko more proteže se primorski pojas, sastavljen od polja, krševitih ravnica i golih stenovitih planina. Na severu se prostiru plodne doline i šumoviti brežuljci okrenuti Savi i Panonskoj niziji.
Iako arheolog, Janković konstatuje da je Geografija tla uslovila privredu, kao i mentalitet stanovništva, na koji je odlučujući uticaj imala i politička sudbina. Zbog pritisaka sa zapada, koji se najblaže ogledao u kulturnim uticajima, a žestoko u verskim ratovima, pa i u genocidu, obrazovalo se srpsko krajište, na celom području izloženom Zapadnoj Evropi. Ali slučajno zaboravlja da napomene da ko je I kada osnovao Vojnu granicu na području Austrougarske imperije jer mu to ne odgovara. Umesto toga, jer to odgovara njegovim tezama, formiranje Vojne granice datira posle pojave prvih osvajača, Franaka, početkom IX stoleća. Otada je Primorje ostalo izloženo romanskoj, a zapadni i severni predeli germanskoj kulturi.
Janković ponovno otkriva Ameriku tvrdnjom da predrimsko stanovništvo nije bilo romanizovano u vreme naseljavanja jer navodno Rimljanima nisu bila zanimljiva za eksploataciju ni stočarska područja ni siromašna zemljoradnička tla. Zato su domoroci u predelima izvan rimske kolonizacije zadržali svoju samobitnost - tradicionalnu kulturu stanovanja, privredu, grnčarstvo, pogrebne obrede, itd. Ta tradicionalna kultura je sačuvana, u nekim slučajevima, do naših dana.
A ovu nebuloznu teoriju dokazuje navodnom sličnošću kape rimskih imperatora iz doba tetrarhije koja je po Jankoviću navodno jednakog oblika kao današnja lička, dalmatinska i crnogorska kapa. Dalje se navodi da su to neromanizovano stanovništvo rimske Dalmacije, ali i južne Panonije, zatekli Srbi pridošli tokom IV-VI stoleća, i, kako izgleda, sa njima se brzo i lako stapaju. Naravno o svemu ovome nema ama baš nikakvih istorijskih izvora osim Jankovićeve bolesne fantazije.
Janković proizvoljno tvrdi da Srbi dolaze krajem IV stoleća iz zemlje Bojka u današnjoj Ukrajini o čemu nema nikakvih istorijskih izvora niti arheoloških potvrda uprkos čemu tvrdi da se. naseljavaju u dogovoru sa rimskim vlastima, O tome koliko Janković pojma nema o čemu govori svedoči I njegova tvrdnja da su se pored Srba, u Dalmaciju naselili i drugi Sloveni, kao i u Panoniju te da se Ti Sloveni se razlikuju od Srba i Hrvata po drugačijem pogrebnom obredu sa upotrebom urni i drugačijem grnčarstvu. Postavlja se pitanje ako je to baš tako, zašto se Janković nije pozabavio I tom novom vrstom Slovena o kojoj takođe nema nikakvih istorijskih pomena niti relevantne arheološke građe, isto kao ni o dolasku Srba u 4. veku.

Janković pokazuje neverovatnu fascinaciju Srbima jer su po njemu Srbi bili ratnički narod, kao što pokazuje, osim vojnog saveza sa Vizantijom, pretežno stočarska privreda, neuobičajena za većinu ostalih Slovena. To znači da su bili lako pokretni, i da su im odgovarala polja, korita i planinski visovi sa pašnjacima za naseljavanje. Ovakva privreda, vojno-stočarska, bila je uslovljena istorijskim okolnostima. Međutim, Janković se debelo prešao tvrdeći da se najkasnije od početka srednjeg veka, veoma razvila i sedelačka privreda, praćena razvojem zanata, opet neuobičajeno za većinu Slovena.Naime, nakon uobičajenih tlapnji o keramici Janković navodi novu interpretaciju odavno poznatog nalaza na kojoj bi mu I Deniken pozavideo:
. Zlatarski zanat je arheološki potvrđen od VII stoleća. U ostavi matrica za izradu nakita iz Biskupije kod Knina izdvaja se neobičan lik konja zgrčenih nogu, a u Srba je jahaći konj spaljivan zajedno sa gospodarom.
Međutim, već u nastavku Janković sam sebi skače u usta navodeći da
O stanovanju i naseljima na zapadu ništa nije poznato, ali se .nisu mogli razlikovati od onih na istoku Srbije.Objašnjenje je vrlo prosto I jednostavno jer sve do 17 veka nikakvih naseobina Srba u Dalmaciji naprosto nije ni bilo

Janković u nastavku detaljno obrazlaže svoju nekrofilnu fascinaciju: Važan činilac za srpsko društvo bio je kult predaka, koji odražavaju gromile, spomenici pogrebnih obreda. One se danas vide kao humke od kamena ili zemlje, prečnika najčešće oko 5 m, a sačuvane su samo na tlu koje nije obrađivano. Posle spaljivanja ili sahranjivanja umrle osobe, na mestu obrednog staništa podizan je spomenik za održavanje obreda posvećenih pokojniku - trizne, daće, pomeni. Oni se arheološki sagledavaju kao ostaci pogrebne gozbe - kosti od različitog pečenja i ulomci razbijenog posuđa.Prema ovom ingenioznoj teoremi proizilazi da su svi kasniji pa čak I skorašnji parastosi na kojima se ždralo i pilo zapravo kontinuitet sa nepostojećom tradicijom nepostojećih Srba koji se nikada nisu doselili u Dalmaciju u 4. veku…
Janković dalje smatra da su kao saveznici Vizantije, Srbi brzo bili pokršteni. U tome je prvorazrednu ulogu nesumnjivo imalo predanje apostola Pavla, sačuvano do danas oko Kistanja i u manastiru Krki, gde se pokazuje kuda je apostol Pavle prolazio i gde je propovedao. Naravno pri ovome namerno se previđa kada je manastir Krka uopšte osnovan, a to sigurno nije doba Vizantije već mnogo kasnije
Janković zaista ima bujnu maštu te napamet, bez ikakvih arheoloških dokaza I istorijskih podataka tvrdi da su brojni ranohrišćanski spomenici na jugu Dalmacije: Tvrdoš, Prevlaka kod Tivta, Majsan u Pelješkom kanalu dokazi da je pokrštavanje Srba obavljeno ranije. Istovremeno smatra kako se mnoge crkve nesvakidašnjih osnova iz ranovizantijskog doba u zapadnoj Dalmaciji mogu povezati pre svega sa Srbima iz poznog VI stoleća./Založje kod Bihaća, Cim kod Mostara, Cetina kod Vrlike, Mokro Polje kod Knina, Majdan kod Mrkonjić-Grada, Vrtoča i Cimeše. Ovde samo nije objašnjeno ono glavno a to je kako su Srbi na tom području mogli uopšte biti pokršteni ako uopšte u to vreme tamo nisu živeli. Očigledna je činjenica da je Janković po svaku cenu hteo da izmisli istorijski kontinuitet Srba na tim područjima što je bio politički cilj ranijeg političkog vrha samoproglašenih I nepostojećih bantustana RSK I RS što je I poznato iz dopisa ministra kulture tzv RSK iz 20. srpnja 1994. godine:
On u dopisu svim »Općinskim organima unutarnjih poslova i Zapovjedništvima srpske vojske Republike Srpske Krajine« moli da se omogući »rad na terenu... ekipi arheologa, koju će predvoditi doc. dr. Đorđe Janković u organizaciji Sveslavenskoga saveza iz Beograda«. U nastavku pojašnjava ciljeve tog arheološkog pothvata: »Planirana istraživanja imaju za cilj pružiti dokaze o životu srpskoga naroda u dalekoj prošlosti na prostorima Republike Srpske Krajine, što, osim znanstvenog, u ovom trenutku ima i politički značaj
Janković u nastavku pravi diletantske istorijske falsifikate navodeći kako je
Karlo Veliki krunisan za zapadnorimskog cara 800, probao je da zauzme preostale oblasti koje su smatrane vlasništvom Rima, odnosno nekadašnju Dalmaciju. Zato je počeo rat 802. protiv Vizantije i Srbije.
Franci su prodrli čak u dolinu Neretve, ali nisu uspeli da savladaju Srbe.Mirom zaključenim u Ahenu 812. između Vizantije i Franačke, Vizantiji je vraćena primorska Dalmacija bez Istre, a prema Srbima je granica uspostavljena do Dinare i Pounja. Što je slučajno vrlo blisko granicama samo proglašene RSK .
U nastavku teksta Janković ponovno tendenciozno iznosi falsifikate kada tvrdi da su najznačajnija srpska utvrđenja sa gromilama i ostalim srpskim nalazima - raspoređena u Lici i oko Une te da je prilikom iskopavanja grada Bribira, otkrivena rana srpska grnčarija iako je Bribir istorijski dokazano bilo starohrvatski grad
Janković u nastavku kako bi dokazao svoje nebulozne naučnofantastične falsifikate izvrće poznate istoriske činjenice: U jednom pljačkaškom pohodu, u ranom X stoleću, Mađari su sišli preko Srbije do Jadrana i prodrli do Hrvatske, koju su potčinili; potom su krenuli na sever i opljačkali središta posavsko-podravskih kneževina - Zagreb, Požegu i Vukovar. Zatim je usledio bugarski napad. Bugari su 924. uspeli da opustoše najveće delove Srbije, a Hrvati su iskoristili priliku i zauzeli zapadne oblasti Srbije, među kojima su bile, uz Liku, Krbavu i Gacku, oblast Pljeve, a verovatno i Livna. Nije ustanovljeno šta je sve obuhvatala obnovljena Srbija kneza Časlava (927 - oko 950), ali čini se da je tada današnja Slavonija bila u sastavu Srbije. Posle 1018. na istočnim granicama Srbije i u Sremu uspostavljena je vlast Vizantije. Nešto kasnije, Mađarska je pripojila ostatak međurečja Drave i Save. Koliko je poznato, u tim zbivanjima nije bilo značajnijih etničkih pomeranja. Na jugozapadu, Hrvatska je počela nepovratno da opada, a Hrvate su postepeno asimilovali ostali Sloveni i Srbi. Tome je doprineo i prirodan savez sa Srbima Neretljanima. Ovo su falsifikati koji ne zaslužuju nikakav komentar ali se postavlja pitanje da bi ovde bilo posla za psihijatra?
Janković dalje konstatuje kako se malo zna o arheologiji Srba. Kako bi dokazao prisustvo Srba na području Dalmacije proizvoljno tvrdi kako na zapadnom Kosovu polju ima grobnih nalaza veoma sličnih onim sa istočnog Kosova polja i drugih istočnih predela. Tokom X-XI stoleća ustalilo se korišćenje određene vrste nakita na srpskom tlu. ..Najčešće su naušnice livene od bronze, sa grozdolikim, šišarkastim i člankovitim priveskom, ili su lunulaste, livene sa prolamanjem i priveskom, sve sa bočnim kolencima. Podražavaju bogatije naušnice rađene filigranom, sa šupljim jagodama ili sa lunulicama, iz IX-X stoleća. Uz njih se nalaze ogrlice sa bobicama od staklene paste i prstenje sa kupastom glavom. Iako je po Jankoviću to nakit navodno karakterističan za srpsko tlo, već u narednoj rečenici konstatuje kako su u IX stoleću u hrvatskoj državi omiljene dalmatinske naušnice sa jednom šupljom jagodom, malo izduženom, ukrašenom granulacijom. Janković sledeće falsifikate iznosi kada govori o starohrvatskim crkvama za koje kaže da je Uočljivo grupisanje crkava iz IX-XI stoleća, ponekad sa natpisima hrvatskih vladara, u Ravnim Kotarima i primorskim gradovima. Pošto mu ne odgovara činjenica da su istovremene crkve ili njihov ukras veoma rašireni izvan tog područja, namerno previđa postojanje brojnih ktitorskih natpisa kako bi na osnovu tog faslifikata izneo narednu nebulozu: kako je očigledno izvan osnovnog područja starohrvatske države već bila ustrojena druga crkva. U nastavku iznosi novu izmišljotinu dostojnu Denikenu: da je Hrvatska bila najvećim delom priključena Srbiji 1070-1074, a zatim od 1089. Naredna tvrdnja predstavlja vrhunac nemorala i skarednosti. Naime, kako bi opravdao uništenje Vukovara I dokazao da taj grad nikada nije bio hrvatski Janković bez ikakvih osnova tvrdi kako su 1231 u Vukovaru živeli Tevtonci, Saksonci, Mađari i Sloveni - nema pomena Hrvatima.
Uprkos pouzdano datovanim i stilski određenim brojnim crkvama Janković po svaku cenu nastavlja sa naučnom fantastikom pišući:
Primorski deo istog područja obeležen je jednim tipom crkava, zetsko-zahumske skupine. To su male jednobrodne građevine, sa spolja četvorougaonom a iznutra polukružnom apsidom, podeljene na tri traveja, po pravilu sa slepim kubetom i fasadama spolja ukrašenim pilastrima - neka vrsta spoja arhitekture Istoka i Zapada. U vreme kralja Bodina (oko 1082-1102) te crkve dobijaju spolja polukružnu apsidu i gube spoljne pilastre. Šire se od oblasti Skadra do Splita, a od kraja XI stoleća i na Kninsku Krajinu (Sveti Luka u Uzdolju, Mokro Polje i druge). Dubina njihovog prostiranja na sever i zapad nije ispitana. Širenje takvih crkava posle osnivanja Barske arhiepiskopije 1089, podložne Rimu, izvan njenog područja na zapad, podudara se sa širenjem slovenske službe, uz postojeću latinsku pri čemu namerno zaboravlja da na čitavom području slovenske slube još dugo nije ni bilo.
Dalje tendenciozno objašnjava namernim pogrešnim tumačenjem ulomaka kamenog ukrasa sa glagoljskim natpisom iz Biskupije, datovanim oko 1100 koji po njemu nesumnjivo pokazuju da je služba u hramu u kome se nalazio bila slovenska, što uopšte nije nikada ni bilo sporno jer je u pitanju starohrvatska crkva. Janković ovo zaboravlja i po svaku cenu dokazuje navodnu srpsku vlast u Kninu pod kraljem Bodinom.

U nastavku slede novi falsifikati. Janković namerno tadašnje hrvatsko stanovništvo proglašava delom Srba Nakon šizme 1054 pišući: deo Srba na zapadnom krajištu, koji se navikao na latinsku službu, ostao je nesvesno u rimokatoličkoj crkvi.. Posebna je izmišljotina kada govori: Na severu, u međurečju Drave i Save, pravoslavna crkva je bila mnogo jača, zbog ukorenjene slovenske službe, postojanja grčkih i ruskih manastira i srpske crkve prisutne u delu Posavine potčinjene Mađarskoj. Kako je pravoslavna crkva bila narodna, a ne vlasteoska, o njoj ima malo svedočanstava. Ovo bi sve bilo smešno da nije tužno kada se vidi na koji se nivo srozava srbijanska arheologija samo kako bi se dodvorila velikosprskoj politici SANU i SPC

Janković odjednom skače sa teme i govori: Poznosrednjovekovni kulturni život Srba na granici prema Zapadnoj Evropi odvijao se u mađarskoj državi. Dolaskom Anžuvinaca na mađarski presto Karla Roberta (1301-1342) i Ludviga I (1342-1382) dolazi do promena u feudalnom sistemu, a zaoštrava se odnos prema pravoslavnima. Međutim u nastavku se iznosi nova izmišljotina kada kaže : Zato za banovinu Hrvatsku raspolažemo podacima o određenoj vojnoj ulozi Srba, zabeleženih pod imenom „ Vlasi Takvi podaci nisu poznati za središnji geografski pojas do u Baniju i Kordun. pri čemu namerno zaboravlja da su "Vlasi" kao konfesija nastali direktno nakon višekratnih progona Patarena, odnosno Bogumila koje Janković proglašava hereticima i šizmaticima.
Već u sledećoj rečenici Janković iznosi novu izmišljotinu kada govori kako su u vreme vladavine Bosanskog kralja Tvrtka I Srbi ponovo potpuno preovladali u svojim starim zapadnim krajevima, i to kao pretežno pravoslavno stanovništvo.
U nastavku Janković iznosi fantazmogoriju u kojoj su pomešane babe i žabe te povezuje arheološke nalaze iz starohrvatskih grobova sa znatno kasnijim narodnim nošnjama kako bi dokazao srpsko prisustvo na teritorijama starohrvatske države u to vreme pod mađarskom kontrolom. kako bi ojačao svojuslabašnu teoriju, Janković navodi analogije sa područja oko Crnog mora što nema ama baš nikakve veze sa stvarnošću, a uz to navodi i analogiju sa skulture zvonika Splitske katedrale za koju, nekim neverovantim propustom. propušta da navede da je srpski spomenik
Janković se u narednom delu teksta bavi "proučavanjem" stećaka i govori kako

Mramori, kamena nadgrobna obeležja pretežno iz XIV-XV stoleća, imaju poseban značaj. Nastali su verovatno po uzoru na drvene spomenike iz XII-XIII stoleća, poreklom od spomenika koje su sadržavale gromile. Osobeni su za srpsko stanovništvo naročito u oblastima između Ibra i Une
pri čemu namerno falsifikuje činjenicu da su stećci koje on prekršta u "mramorove" bili isključivo nadgrobni spomenici bogumila i patarena, o čemu postoje tri kapitalne monografije Šefika Bešlagića i Marian Wenzel, koji po Jankoviću očigledno nisu dovoljno stručni i kompetentni pa on otkriva Ameriku: Mramori pripadnika rimokatoličke crkve raspoznaju se po nametnutoj orijentaciji grobova prema Rimu; javljaju se u zapadnim oblastima, ali ih sporadično ima na istok do Podrinja. Na mramorima se nalaze isključivo ćirilični natpisi, čija se zapadna granica proteže od Poljica kod Splita, preko krstača kod Benkovca, Kijeva kod Knina i Gračaca do Pounja i, dalje, preko Korduna do Pakraca. Za okolinu Knina zabeležen je i osoben ukras mramora,[36] što ukazuje da su izrađivani i pre širenja Bosne na te krajeve. Naravno i ovde glagoljicu namerno prekrštava i čirilicu kako bi dokazao srpsko prisustvo. U nastavku sledi nedokazana i nedokaziva teorija Takvi spomenici su u međurečju Drave i Save po svoj prilici, gde je bilo mogućno, izrađivani od drveta. Već u sledećoj rečenici na osnovu sadašnjih običaja parastosa i daće dokazuje navodno prasrpsko prisustvo na području dalmatinske Zagore :Na prostoru gde se postavljaju mramori zapažen je običaj održavanja trizne, od Cetine do Benkovca i dalje na sever. Na samim mramorima postoje predstave obrednih hlebova, pa se i time potvrđuje kult predaka, a posredno i slava.
Sledeći deo teksta najobičnije je nagađanje i lutanje u praznom kako bi se po svaku cenu povezali događaji koji nemaju ama baš nikakve veze jedan sa drugim a tako nastala teorija sa stvarnošću:
Pre svega netačna je konstatacija da U celokupnoj zapadnoj Krajini crkve su potpuno arheološki neistražene. Janković dalje nagađa kako je Osnivanje manastira Krupe u slivu Zrmanje predanje vezano za monahe izbegle iz Krupe na Vrbasu 1317. Čini se da Krupa na Vrbasu nije bila jedini pravoslavni manastir sa velikom romaničkom crkvom iz XIII stoleća, da ih je bilo i zapadno od Une i da su stradali jednovremeno, tokom rimokatoličkih progona u doba kralja Karla Roberta U manastire iz XIV stoleća predanja ubrajaju Krku (1350) i Dragović (1395). Tim manastirima treba pridodati Rmanj na ušću Unca u Unu, osnovan najkasnije u XIV-XV stoleću. Svi ti i ostali manastiri razoreni su tokom turske najezde, pa im sadašnji hramovi potiču najčešće iz XVI stoleća.. Naravno ovde se zaboravlja činjenica da su svi ovi manastiri nastali tek nakon znatno kasnijeg doseljenja Srba u ova područja

Samo postojanje nekoliko znatno kasnijih isposnica u Pounju (Srb, Lapac, Unac), i pored manastira Moštanice, smeštenog na severnoj strani Kozare, te nakaradna analiza toponima tipa „ Prnjavor" (Unac - Banija - Posavina), Jankoviću služi kao argument za novu izkišljotinu o postojanju velike, ukorenjene pravoslavne monaške zajednicu i pravoslavnu crkvu, o kojoj se malo zna iz pisanih izvora.
Ostaje sasvim nejasno kakve međusobne veze imaju manastir Svetog Dimitrija kod Mitrovice u Sremu nastao na tradiciji kasnoantičke bazilike, i osnivanje Orahovice, manastira na severnim stranama Papuka, u 1100. ili 1130. godinu,
U Krajini je postojalo više tvrđava namenjenih odbrani središta župa i puteva, kao što su one kod Srba, Drvara (Unac), Martin Broda ili u Topuskom. One su izgleda zapustele u XV stoleću, jer nisu bile pogodne za novi način ratovanja, kao i Bribir, stara hrvatska feudalna prestonica i utvrđeno naselje. Posebna vrsta utvrđenja bili su zamkovi feudalaca. Utvrđenja za zaštitu običnog stanovništva bila su prilagođena tlu. Na severu, u Podravini i Posavini, to su po pravilu bila sela utvrđena kružnim bedemom, načinjenim od zemlje i drveta. U šumovitim brdsko-planinskim predelima narod se skrivao u zbegovima. Možda su kao skloništa korišćene gradine načinjene na visovima, okružene zidinama od složenog kamena u suhozidu, možda i od drveta, pogodne za stočare. Postojali su i snažni pirgovi, koji su dugo mogli da se brane, kao u Martin Brodu i Mokrom Polju. Nakon ovoga napokon se pojavljuje krucijelan Jankovićev argument na osnovu kojega izvod sve nebulozne teorije i falsifikate o kojima je gore bilo reči, jer piše:
Posadu tvrđava i okolno stanovništvo prepoznajemo kao srpsko po grnčariji. To su, pre svega, osobeni lonci rađeni na sporom vitlu, razgrnutog oboda, ravnog dna, ukrašeni jednostrukim, najčešće nepravilnim valovnicama, ali nisu retki ni lonci bez ukrasa. Nađeni su pri iskopavanjima na Bribiru, u Posavini, na površini pomenutih tvrđava, u Bosni i dalje ka istoku. Njima nasuprot stoji grnčarija srednjoevropskog tipa - lonci rađeni na brzom vitlu, ponekad ukrašeni vodoravnim snopom na ramenu, razgrnutih oboda sa okomitim rubom, kakvi se šire Mađarskom posle Tatara. Ta grnčarija je uticala na domaću proizvodnju, pa se podražava izradom na sporom vitlu. U primorju je bio zastupljen uvoz luksuzne, stone grnčarije iz Italije, a u Posavini - uvoz iz Mađarske, Austrije, Češke.Dakle po nepoznatim kriterijumima bolesnog sistema razmišljanja, Janković je ustanovio da postoji srpska grnčarija, ili tačnije rečeno keramika, kojoj se nacionalno poreklo određuje na osnovu zantno kasnijeg prisustva tradicionalne narodne keramike na području Istre, Slovenije, Hrvatske , Bosne i Hercegovine. Jako tragično ako je ovo glavni argument za ovakkvu količinu falsifikata!
Vrhunac je ipak poslednji pasus: Janković na kraju izlaganja o arheološkim podacima koji svedoče o Srbima tvrdi
kad je srpski narod u nekoj oblasti u celini prihvatao rimokatoličku crkvu, opet je zadržavao običaje i tradicionalnu materijalnu kulturu. ovde samo zaboravlja jednu vrlo važnu činjenicu a to je da se Srbi pojavljuju na području dalmatinske Zagore tek u 16 veku i to pravoslavno stanovništvo te da autohtono stanovništvo nikada nije prelazilo sa rimokatoličke vere na pravoslavnu, već je glavnom bilo u suprotnom smeru. Posebno je smešna Jankovićeva tvrdnja kako se arheološki uvek vide Srbi, mada se tako ne beleže u pisanim izvorima.

PRIKAZ KNJIGE "SRPSKO POMORJE OD 7-10 STOLEĆA" I DEO

2009-03-27T16:39:00.000-07:00

Kako bi neupućeni čitaoc mogao shvatiti o kakvoj knjizi se zapravo radi treba imati u vidu činjenicu da je Đorđe Janković odmah nakon agresije i okupacije dela Hrvatske i Bosne i Hercegovine organizovao niz divljih arheoloških iskopavanja i devastacija arheoloških lokaliteta na tim područjima sa ciljem da pronađe dokaze kojima bi potvrdio navodnu činjenicu da su Srbi tamo bili starosedeoci kako bi se na osnovu te činjenice moglo dokazivati pravo samoproglašenih bantustan-nadridržava RSK i RS na postojanje i prisajedinjavanje majčici Srbiji. O tome postoji i direktan dokaz, dopis Ministarstva kulture RSK od 20. srpnja 1994 u kojem se doslovce kaže sledeće:

"Svim Općinskim organima unutarnjih poslova i Zapovjedništvima srpske vojske Republike Srpske Krajine molimo da se omogući rad na terenu... ekipi arheologa, koju će predvoditi doc. dr. Đorđe Janković u organizaciji Sveslavenskoga saveza iz Beograda«. U nastavku pojašnjava ciljeve tog arheološkog pothvata: »Planirana istraživanja imaju za cilj pružiti dokaze o životu srpskoga naroda u dalekoj prošlosti na prostorima Republike Srpske Krajine, što, osim znanstvenog, u ovom trenutku ima i politički značaj"

Tako je Janković sa ekipom studenata pravoslavnih talibana izvršio čitav niz divljih arheoloških iskopavanja, odneo sav materijal i dokumentaciju sa ovih iskopavanja da bi 1998 kao predigru objavio prvu skarednu knjigu "Srpske gromile" i kao njen nastavak knjigu "Srpsko pomorje od 7-10 stoleća" o kojoj će biti reči u narednih nekoliko nastavaka.

Već u pregovoru na strani 7 Janković područje Zete proglašava srpskom oblašću i navodi da "niti o jednoj drugoj srpskoj oblasti nema dovoljno takvih činjenica da bi se dobila zaokružena slika". U nastavku se navodi da je Jankovićeva knjiga "prilog delu Jovana Kovačevića u Istoriji Crne Gore, njeno dopunjavanje i ispravljanje" što samo po sebi uopšte ne bi bilo loše kada bi se to radilo zasnovano na naučnim dokazima a ne nagađanjem, proizvoljnim tumačenjem i falsifikovanjem ranije poznatih istorijskih podataka kako bi se po svaku cenu dokazala ranije doneta teorija.

Kako bi po svaku cenu dokazao ono što je nedokaziva nadrinauka, u nedostatku arheološke građe i istorijskih izvora Janković navodi da je "radi razumevanja zbivanja u Pomorju bilo neophodno podrobnije proučavanje pojedinih vrsta arheološke građe /čitaj keramika-grnčarija/, poređenje sa susednim oblastima, čak i sa drugim predelima Evrope" koji istorijski i teritorijalno nemaju ama baš nikakve veze sa područjima Dalmacije i Praevalisa.

Kao rezultat takvih teorija već na sledećoj strani pojavljuje se karta br 1 gde se bez ikakvih istorijskih izvora prikazuje da je čitavo područje Praevalisa i Dokleje zapravo nekakva srpska država o kojoj u to vreme, dakle do 10 veka nema nikakvog pomena.

Kako bi ovo potvrdio, u prvom pasusu uvoda na strani 9 Janković navodi da je rečno područje zapravo bilo deo nekadašnje arhontije Srbije, dakle države koja u periodu 7-10 veka na tom području nikada nije postojala. Svoje rezultate Janković ne izvodi iz istorijskih izvora jer su po njemu "arheološki izvori ... za 7-10 stoleće daleko pouzdaniji od istorijskih izvora". A o kakvoj interpretaciji arheoloških izvora je reč jasno se vidi iz sledećih Jankovićevih trdnji: " Neka od /arheoloških nalazišta/ su istraživana, protumačena, opredeljena i datovana na ovaj ili onaj način ali bez primene savremenih arheoloških metoda. Za njih ne postoje podatci o naslojavanju pokretnim arheološkim nalazima, grobljima i slično" Po Jankoviću glavni propust ranijih istraživača na bitnom lokalitetima je sama činjenica što su arhitektonske spomenike istraživali arhitekti a ne arheolozi pa su stoga arhitektonski spomenici datovani na osnovu stilske pripadnosti, ili tačnije datovani na osnovu sačuvanih natpisa ili istorijskih izvora. Štaviše u nastavku pri kraju strane 9 Janković čak prebacuje da su istoričari arhitekture krivi što su srednjevekovni spomenici u Crnoj Gori "izmakli arheolozima".Odmah na početku strane 10 Janković nastavlja u istom stilu: "Smatralo se, kao i danas da su arheološka nalazišta ... sa nadzemnim objektima predmet istraživanja arhitekata a ne arheologa...tako su u nepovrat nestala nenadoknadiva arheološka svedočanstva. ...širenje nadležnosti nekompetentnih stručnjaka na arheološko arhitektonske spomenike odnosno arhitekata koji nisu obrazovani za proučavanje srednjevekovnih spomenika kulture dovela je do teških propusta u zaštiti i proučavanju".

Jankovićeva tvrdnja da su nestala nenadoknadiva arheološka svedočanstva je smešna jer su spomenici kulture u određenoj meru sačuvani i datovani na osnovu njihovih stilskih svojstava a ne na osnovu nekrofilnog prikupljanja ljudskih kostiju i statističke obrade kubika smrvljene keramike, pardon grnčarije koja je Jankoviću krucijalni dokaz o prisustvu pra Srba na nekom lokalitetu, bila keramika, pardon grnčarija sa ili bez valovnice, gnjetana ili kvečana, vrtena na brzom ili sporom vitlu, stara 50 godina ili 1000 godina ali glavno da je srpska!

Međutim nešto dalje na istoj strani Janković sam sebi skače u usta govoreći da je propuštena prilika za istraživanja nakon zemljotresa 1979: "Arheološki slojevi, brojni ostatci različitih objekata, grobovi, bezobzirno su uništeni različitim građevinskim radovima pa i nestručnim iskopavanjima. Neka nalazišta su istraživana i delimično poznata a da terenska istraživanja nikada nisu završena. To je bila sudbina istraživanja koja sam predvodio u Svaču i u Budvi"
Ovde sam treba navesti da je Janković doslovce bio najuren sa oba terena.U nastavku se prebacuje eminentnim arheolozima pokojnim Jovanu Kovačeviću i Vladislavu Popoviću njihova interpetacija Komani Kroje kulture jer se na taj način podržava ranije dokazana autohtonost albanskog stanovništva na području delova Praevalitane, koji zahvataju delove više današnjih država: Kosova, Makedonije, Crne Gore i Albanije.
Govoreći o arheološkoj građi, Janković ispaljuje biser da će "težište biti na onom što odlikuje neko stanovništvo ne spoljnim izgledom nekog predmeta ili pojave nego suštinski" Ovde se postavlja pitanje šta i kako suštinski može da kaže neki arheološki nalaz?

Sve do 17 strane Janković navodi istorijske izvore, sa brojnim proizvoljnim i izvrnutim tumačenjima, ali pravi crescendo je ipak njegovo tumačenje porekla naziva Praevalis. Janković tako kaže sledeće: " Naziv Prevalis nije objašnjen. To mi daje slobodu da predložim tumačenje slovenskim jezikom" što zapravo znači da se značenje kasnoantičkog geografskog pojma interpretira savremenim slovenskim nazivom .Dakle Jankovićeva naučno fantastična imaginacija je ravna erudiciji Dr Jovana Deretića, direktora Srbološkog instituta iz Washingtona, svojedobno čestog gosta RTV Palma u vreme njene najveće slave. Evo šta Janković dalje izjavljuje: ...prevlaka je uzan komad tla koji povezuje ostrvo sa kopnom. Stonska prevlaka povezuje Pelješac sa kopnom; Prevlakom se nazivaju rt Oštro na ulazu u Bokokotorski zaliv, ostrvo na kome je manastir arhanđela Mihaila kod Tivta i selo na Skadarskom jezeru. Reč je uvek o uskom prolazu između dve vode, kuda se može proći. To je kao prevoj koji povezuje neko brdo, breg sa kopnom a istovremeno razdvaja vodu-more, jezero. Da nije naziv Prevalis potekao od prevlake između Jadrana i Skadarskog jezera što danas spaja Crnu Goru sa Albanijom u predelu Skadra, inače razdvojenih neprohodnim planinama.?

Janković je ovde definitivno pomešao babe i žabe i očigledno ne zna o čemu govori. Geografski gledano, prevlaka ili istmus ili zemljouz povezuje veće površine kopna i razdvaja veće vodene površine u nekom području tako da stoje svi oni primeri koje Janković navodi, ali zato namerno previđa činjenicu da ne postoji nikakva prevlaka između Skadarskog jezera i Jadranskog mora jer je golim okom jasno vidljivo da je površina te navodne prevlake upola veća od površine Skadarskog jezera. Ovo su samo neki od brojnih "bisera" i proizvoljnih natezanja u uvodu Jankovićeve knjige, nastavak sledi...

SKANDALOZNO: SUKOB INTERESA NEKROFILA STANKA TRIFUNOVIĆA I PRANJE PARA U SARADNJI SA ARHEOLOŠKOM MAFIJOM CENTRA ZA ARHEOLOŠKA ISTRAŽIVANJA I SAD-a

2009-03-21T16:19:00.000-07:00

Smeštaj nekrofilne arheološke ekipe

PSeudoarheološka istraživanja

Nekrofili u akciji

Grpuna slika arheološko-nekrofilne ekipe i osoblja ludnice

Upravo su objavljeni preliminarni rezultati konkursa za finansiranje programa Pokrajinskog sekretarijata za kulturu u Novom Sadu. Uglavnom, odobreno je finansiranje značajnih programa, međutim opštu pažnju privukao je program pod imenom:

АРХЕОЛОШКИ ПАРК ЧУРУГ - Археолошка истраживања налазишта Стари виногради и Детелинара у Чуругу

Informacije radi za ovaj "poduhvat" ukupno je predviđeno za 2009. godinu 1,200,000.00dinara, od Pokrajinskog sekretarijata za kulturu traženo je 800,000.00 a dobiveno 500,000.00

Samo po sebi ovo ne bi bilo ništa neobično, osim činjenice da se kao korisnik sredstava ne navode Srpsko arheološko društvo i Filozofski Fakultet u Beogradu. Ovo još više upada u oči kada se zna da kao nosilac projekta ovih pseudoarheoloških istraživanja figurira ozloglašeni arheolog nekrofil Stanko Trifunović koji već dugi niz godina u Čurugu vrši beskonačna arheološka istraživanja bez ikakvih rezultata a kamoli monografije, a istovremeno pere novac kroz poslovno tehničku saradnju sa upravom ludnice u Čurugu u kojoj je organizovan smeštaj i ishrana članova ekipe uz "druženje" sa osobljem i pacijentima ludnice. Inače ovaj način finansiranja smišljen je u vreme kada je začetnik nekrofilne arheologije i tadašnji predsednik Srpskog arheološkog društva Đorđe Janković, uprkos protivljenju velikog dela Društva, progurao da Srpsko arheološko Društvo figurira na konkursima kao nosilac istraživanja iako sve poslove vodi Trifunović koji, iako je kustos u Muzeju Vojvodine, čitav projekat radi u sukobu interesa jer finansiranje ne ide preko ustanove u kojoj je zaposlen već preko Srpskog arheološkog društva. Drugi Trifunovićev sukob interesa predstavlja i činjenica da se pronađeni materijal uopšte ne prenosi u celini u nadležni Muzej, več se u prostorijama ludnice pravi prigodna arheološka zbirka. Iako je Janković kasnije smenjen sa položaja predsednika Društva, prof dr Rastko Vasić za svog kratkog mandata naprosto nije imao vremena ni saradnike kako bi sve nezakonitosti poput ove isterao na čistac. Iako je Rastko Vasić, ozlojeđen dešavanjima podneo ostavku na mesto predsednika Društva, on bi po slovu zakona kao i po statutu i sada trebao da bude vršilac dužnosti predsednika do izbora nove uprave. Međutim, komesarskom pučem koji su organizovale mračne sile arheološkog podzemlja, uz kršenje svih mogućih relevantnih zakona i procedura, za novo predsednika izabran je Duško Mihajlović, nekrofil preistoričar i zaštitnik nekrofilne škole srpske arheologije čiji je Jankovič osnivač a Trifunović najverniji sledbenik. Stoga uopšte ne čudi ovakva muljaža kakva se dešava na relaciji Trifunović-Filozofski fakultet-Centar za arheološka istraživanja-Srpsko Arheološko društvo. Jako žalosno!

DUHOVNE VOĐE ARHEOLOGA NEKROFILA

2009-03-14T03:55:00.000-07:00

Kada se pogledaju filmići u prilogu shvata se ko su duhovne vođe arheoloških nekrofila: Jankovića, Mikića, Jovanovića, Mihajlovića, Lazića, Vujovića, Crnobrnje, Zečevićke, Fidanovskog, Premovićke x 2, Aleksića, Đorđevića x 2, Ćapina x 2, Trifunovića, Lalić-Pop Lazića i ostalih propaliteta:

Crnobrnjini fetiši

2009-03-05T13:18:00.000-08:00

Obrenovački nekrofil Adam Crnobrnja na delu

Od brojnih očevidaca doznali smo da je još jedan Adamkov fetiš tzv "Military look" što potvrđuje i sledeća slikica iz nekrofilne arheološke škole pri dečijoj istraživačkoj stanici Petnica. Mnogi polaznici ove nekrofilne arheološke škole, koju uzgred papreno plaćaju i zbog toga se uglavnom nikada više ne vraćaju, svedočili su da je Adamko stalno unakolo paradirao obučen u maskirnu uniformu a i da se prema studentima ponašao kao prema regrutima! Odavno se kaže da je žaba videla da konje potkivaju pa hoće i ona. Stoga uopšte ne čudi pojava još većeg klerofašiste, Adamkov sledbenika, odnosno sinčića Adamkovog obrenovačkog poslovnog pajtaša, ozloglašene obrenovačke pijandure i grubijana Miroslava Lazića, svojevrsnog primerka božije nakaze, notornog skinheada koji unaokolo šeta u prljavoj maskirnoj uniformi i bakandžama pripremajući se za sveti srpski rat

Stara narodna poslovica kaže da "ako koza laže, rog ne laže". Evo šta o nagom grčkom rvanju piše mlađani junoša Mr Adam Crnobrnja, eminentni član ozloglašenog obrenovačkog lobija i klerofašističke Demokratske Sekte Srbije na srbijanskom klerofašističkom sajtu:

http://www.rasonalisti.net/forum/viewtopic.php?f=24&t=69

O olimpijskim igrama
Retko ko u današnje vreme nema svoj omiljeni sport koga zdušno prati. Većina ljudi preferira kolektivne sportove, dok retki prednost daju pojedinačnim. Međutim, svake četiri godine pažnja i jednih i drugih biva usredsređena na najveličanstveniji sportski skup današnjice - Olimpijske igre. Naravno, Olimpijske igre modernog doba nemaju baš mnogo zajedničkog sa igrama koje su se održavale u antici. A i pored njih, tu su i još mnoga druga, dobro organizovana savremena sportska nadmetanja, a današnji sportski rezultati izgledaju kao produkt savremenih naučnih dostignuća, što u neku ruku i jesu.

Ali, jeste li se ikada zapitali kako je sve to stvarno izgledalo u vreme pobednika drevnih Olimpijskih igara?

Prva, uslovno rečeno, sportska nadmetanja datiraju daleko pre igara u Olimpiji kraj Elide. U Homerovoj Ilijadi, Ahilej organizuje nadmetanja povodom Patroklove sahrane. U njima se takmiče sve sami najveći junaci, a broj disciplina je čak i veći no u prvim Olimpijadama - trka kolima, pesničenje, rvanje, trčanje, borba oružjem, bacanje diska, gađanje strelom i bacanje koplja. Međutim, već i u samoj Ilijadi imamo podatke da su se takva nadmetanja i ranije održavala u sklopu sakralnih (svetih) obreda, jer Nestor kaže:

K'o na Buprasijskom polju od Epejaca kad bješe
Pokapan kralj Amarinkej...
Pesnicom svladah tad Klitomeda, Enopu sina
Rvanjem dobih Ankeja Pleuronjanina, što na me
Usta, a Ifikla dobra junaka, trkom nadtrčah...

Začeci igara u Olimpiji vezani su za mitska vremena i religijske osnove. Po jednom predanju začetnik ovog panhelenskog takmičenja u Zevsovu čast bio je čuveni tebanski junak Herakle, a po drugom Pelop, eponimni heroj Peloponeza. Igre su održavane redovno svake četiri godine, počev od 776. godine stare ere, pa do 383. godine nove ere. Od takmičenja u trčanju na jedan stadij (192 metra) napredovale su do manifestacije sa 18 disciplina, što za odrasle, što za dečake. Ali, postojale su i mnoge druge igre, odnosno takmičenja. Najcenjenije su bile Pitijske igre u Amfiktioniji, Nemejske u Kleoni i Argu, pa i Istamske, pored mnoštva manje čuvenih gimnastičkih nadmetanja. Ako tome dodamo i podatak da je u periodu 144. godine stare ere pa do 161. godine nove ere čak 45 polisa dalo pobednike na jedan stadij u Olimpiji, nameće nam se zaključak da u organizacionom smislu i masovnosti antička nadmetanja, s obzirom na tadašnje komunikacije, mogu da stoje rame uz rame sa današnjim.

Antički borilački sportovi
Ali, nije to jedina stvar po kojoj bismo ravnopravno mogli da upoređujemo sport u antici i danas. Pokušaćemo da odemo malo dalje, pa da uporedimo antičke sportiste koje poznajemo sa drevnih kipova podignutih u njihovu čast i, savremene profesionalce. U razmatranje ćemo uzeti discipline kod kojih uslovi takmičenja (staza i rekviziti) nemaju uticaja na rezultat: rvanje, pesničenje, pankration, ali i jednu disciplinu koje nije bilo na "programu" drevnih igara, danas poznatu pod imenom - bodi bilding.

Rvanje (Pale)
Rvanje je jedan od najstarijih vidova borenja golim rukama. Već za XI dinastije u Egiptu (2133-1922. godine stare ere) na fresci iz grobnice kneza Bakta u Beni Hasanu imamo doslovce priručnik o rvačkim zahvatima. Scene rvanja nižu se kao na filmskoj traci, ali ne prikazuju tok jedne borbe, vec desetine različitih zahvata. U opisu meča između Ajanta i Odiseja u Ilijadi takođe se može uočiti korišćenje veštine: kada je snažniji Ajant podigao Odiseja, ovaj ga udarcem noge u zadnji deo kolena izbacuje iz ravnoteže. Stotine godina tradicije rvačke veštine u Mediteranskom basenu ostavile su traga. Tako, kod Lukijana (II v.n.e.) imamo opis dva načina treniranja ove veštine. Trening na tlu prekrivenim peskom (skamma) služio je za vežbanje tzv. uspravnog rvanja (orthia pale), pri kome je prašina omogućavala da se ruke ne klizaju i do izražaja je dolazilo uvežbavanje zahvata, tj. veštine. Drugi vid treninga bilo je rvanje na tlu (kylisis, kato pale), a podloga je bila dobro nakvašena ilovača (keroma), pa je do izražaja dolazilo razvijanje specifične snage, jer nije lako čvrsto stegnuti i držati nauljeno telo u blatu.

Cenjene fizičke predispozicije rvača bile su natprosečno krupna i proporcionalna građa, kratak vrat, jake istaknute grudi, ravan i ne naročito jak stomak, malo povijena leđa i jake noge. Kao i današnji, rvači toga vremena važili su za natprosečno jake ljude, a šestostruki olimpijski pobednik Milon zahvaljujući svojoj snazi ušao je u legendu. Mnoge tehnike primenjivane u rvanju imale su i svoje nazive: hamma (čvor), anchein (davljenje), trachelizen (hvat oko vrata), dialambanein (hvat oko struka), mesolabe (dizanje u vis) nakon koga slede rassein (bacanje) i drattein (valjanje). Omiljene tehnike bile su i anabastasai eis hypsos - hvat za ruku i bacanje preko ramena i akrocheirismos - lomljenje prstiju.

Zanimljivo je da su i u antici rvači jako dugo ostajali u pobedničkoj formi, mnogo duže od ostalih sportista. Već spomenuti Milon iz Krotona osvojio je šest venaca u Olimpiji, a ukupno 25 na velikim igrama. Sličan podvig ostvario je i ruski rvač Aleksandar Kareljin, nepobeđen od 1987. do 2000. godine, sa osvojene tri Olimpijade, devet svetskih prvenstava i nebrojeno turnira u apsolutnoj kategoriji (preko 130 kg) rvanja grčko-rimskim stilom. Poput Milona i on je najzad izgubio meč tek kada mu je suparnik pružao samo pasivan otpor, bez upuštanja u borbu. Očigledno, specifičnost ovoga sporta, uz prirodnu obdarenost i visoko razvijenu tehniku, pruža takmičarima slične prednosti u pogledu takmičarskog veka u odnosu na ostale sportove, kako pre dve i po hiljade godina, tako i danas.

Pesničenje (Pyx)
Pesničenje se umnogome razlikovalo od današnjega boksa. Prva razlika je bila u "rukavicama". Dok ih današnji bokseri koriste da bi ublažili udarac, u antici su one obezbeđivale još čvršći i silovitiji efekat. U Ilijadi Epej i Eurijal koriste tzv. meke opute od goveđe kože (meilichai) da bi pritegli šaku i učinili je čvršćom. Takve meke trake duge 3-4 metra korišćene su do kraja VI veka stare ere. Tada se pojavljuje tzv. ljuto remenje (oxeis himantes ili myrmykis) ojačano na drugom i trećem zglobu prstiju, kao i meko remenje obloženo vunom za trening (epispharai). Ta oprema bila je u upotrebi do kraja II veka n.e, kada Rimljani uvode caestus, remenje ojačano metalnim pločicama ili šiljcima. Osim mekog remenja, tokom treninga su korišćeni i štitnici za uši (amphotidai), jer su povrede ušiju bile redovni deo pesničenja, toliko čest da su ovi borci dobili nadimak "karfiolske uši" (otothalidias).

Sam trening pesničara bio je veoma sličan treningu današnjih boksera. Neizbežan deo treninga bila je skiamachia, borba sa senkom identična današnjem shadow boxing-u, koji je ostao nezamenljiv za uvežbavanje rada nogu, tehnike i kombinacija udaraca rukama. Poznavali su barem dve vrste vreća za udaranje, korykos - tešku vreću punjenu peskom i lakšu, punjenu prosom ili brašnom. Međutim, najraširenija vežba takmičara u pesničenju bila je skapane, ubadanje prstiju u rastresitu zemlju borilišta da bi ovi očvrsli za borbu.

To nas dovodi i do druge razlike u odnosu na savremeni boks - osim i danas korišćenih udaraca (aperkat, kroše i direkt) bili su dozvoljeni i udarci bridom pesnice i vrhovima prstiju, kao što se to praktikuje u istočnjačkim borilačkim veštinama. Tako je Glauk iz Karista, pobednik u Olimpiji 520. godine stare ere, koristio udarac rukom kao čekićem, a Damoksen iz Sirakuze je svome protivniku Kreugu iz Epidama udarcem ispruženim prstima probio stomak i iščupao creva. Ipak, gard u pesničenju i gard u boksu (koji danas važi za borilački sport sa najboljom ručnom tehnikom) su identični, te se nameće zaključak da su antički borci koristili najbolju moguću tehniku borenja rukama - kretanje boksera i blokade i udarce koji se danas nalaze i u boksu i u npr. karateu. Koliko se cenila tehnika u ovom sportu ilustruje podatak da su naročito cenjeni bili borci koji nisu primali udarce a pobeđivali su, zahvaljujući veštini i izdržljivosti.

Dijagora sa Roda (pobednik 464. godine stare ere) očigledno je imao specifičnu školu borenja, jer pobede u Olimpiji u pesničenju i pankrationu njegovi sinovi i unuci ređaju do 404 godine stare ere. Šest decenija olimpijski venci divlje masline odlazili su jednoj porodici, što je teško objasniti samo fizičkim predispozicijama. Koliko su Dijagora i njegovi potomci uspeli da usavrše sistem treninga i tehniku borenja? Ako ste imali prilike da gledate mečeve Jack Dempsey-a iz tridesetih godina prošloga veka, onda znate razliku izmedu njega i Mike Tyson-a. A Dijagorina porodica je "vladala ringom" upravo toliki period.

Glava boksera sa prethodne slike, vide se ožiljci i karakteristične "karfiolske uši".
Šake boksera sa remenjem iz rimskog doba - caestus.

Pankration
Pankration je bilo doslovce borenje svom snagom. Takav sport postoji i danas, iako je u većini zemalja zabranjen, sigurno ste čuli za ultimate fight. Kao i danas, ovaj vid borenja je izazivao oprečna mišljenja - neki su ga smatrali spojem nesavršenog rvanja i nesavršenog pesničenja, a drugi pak borbom najboljeg pesničara među rvačima i najboljeg rvača medu pesničarima. Zabranjeni su bili samo ujedanje i zabadanje prstiju, a onaj ko bi napravio prestup, bio bi od sudije opomenut udarcem šibom. Pored zahvata iz pesničenja i rvanja bili su dozvoljeni i udarci nogom. To nam ilustruju slike sa vaza i amfora i pisani dokumenti, te Lukijanov Anaharsid sa čudenjem konstatuje: "...sudaraju se i biju i rukama i nogama ... a drugi su svi hitri i skaču na noge kao da trče, a ostaju na istom mestu, skaču zajedno u vis i udaraju nogom u vazduh." U ovome opisu nije teško prepoznati skip - trčanje u mestu koje se danas koristi u treninzima svih sportova i uvežbavanje nožnih udaraca. Takode su korišćeni i udarci glavom. Učile su se i tehnike padanja, jer glavna borba na takmičenjima odvijala se nakon pada - na tlu (kato pankration), dok je u toku treninga i predtakmičenja upražnjavano uspravno borenje (ano pankration), koje je trajalo sve dok jedan od protivnika ne padne tri puta. I danas se praktikuje napad u antici zvan apopignos, kada se jedan borac nađe na leđima drugog i stežući ga nogama zadaje mu udarce u glavu i vrat.

Pankratisti su bez sumnje bili ne samo najokrutniji, već i u svakom pogledu najspremniji borci. Priča kako su se u dvoboju sukobili Dioksip iz Atine (najbolji pankratist u Olimpiji 336. godine stare ere) i Koragos, ratnik Aleksandra Makedonskog, ovo i najbolje pokazuje. Nenaoružani Dioskip je potpuno opremljenog Koragosa savladao samo blokirajući mu zamah mačem jednom rukom, dok ga je drugom izbacio iz ravnoteže, usput mu podmećući nogu. Taj zahvat je bio poznat kao "trik petom" (apopterizen). Pobeđeni je imao sreću da dobro uvežbani pankratist borbu nije nastavio i na tlu.

Naše doba pored ultimate fight beleži i ponovno osnivanje Pankration saveza u više zemalja sveta. Možda će vam ovaj sport izgledati surovo kada ga budete videli, ali ne zaboravite da je u staroj Olimpiji i širom Helade imao mnoštvo poklonika.

O treningu, poimanju lepog, body bildingu ...
Kao što smo videli, upoznajući se samo sa nekim od antičkih sportskih disciplina, treningu se pristupalo veoma profesionalno. Pominju se čak i dve vrste trenera, petodribi (paidotribes) koji su se brinuli o opštem fizičkom razvoju mladih, a s druge strane i gimnasti (gimnastes), koji su bili specijalizovani samo za određene sportove. Ali, trening nije jedina komponenta u stvaranju vrhunskog sportiste, te je helenskog atletu je opsluživao čitav mali tim stručnjaka. Prvobitni aleiptes, zaduženi za mazanje tela uljem, postali su i atraleiptes i primenjivali su masažu pre i nakon takmičenja, kao i pri lečenju povreda. Tadašnja medicina je odredila i tačan odnos izmedu vežbanja, odmora i jela, te u II veku nove ere dolazi i do otvorenog sukoba mišljenja između sportske i "obične" medicine. Sportistima se zamera da su postali neupotrebljive mešine koje samo jedu, spavaju i vežbaju. Izvrgavanje sportista ruglu ide dotle da u Lukijanovim Razgovorima mrtvaca Haron kaže atleti Damasiju, pre nego će ga primiti u čamac: "Nisi go dragoviću moj, kad si toliko meso na sebe nabacao. Skini sve to, jer će čamac potonuti ako samo jednom nogom staneš u nj."

S druge strane, treba razmotriti i poimanje lepog u Helena. Smisao za mušku lepotu pronaćićemo već u Ilijadi, kada ožalošćeni Prijam dolazi Ahileju da ga moli za telo mrtvoga sina Hektora. I pored svoje muke, on ne može a da ne primeti lepotu ubice svoga sina:

Tada se Dardanov sin Ahileju diviti stao
Kakav li je i kolik, jer beše na bogove nalik.

Kada je persijski komandant Masistije pao u boju kod Eritreje, Heleni su ga pronosili kroz svoje redove i mnogi su dolazili da se dive njegovoj veličini i lepoti. Lepota udružena sa visinom i snagom bila je ideal, što ne bi trebalo da nas čudi kod naroda koji je kao obavezni deo vaspitavanja mladića koristio vežbe u palestri. Čuveni vajar Poliklet (polovinom V veka stare ere), kao rezultat dugotrajnog promatranja i studiranja, dao je lično viđenje savršenih proporcija ljudskog tela u svojem spisu Kanon i istoimenoj skulpturi.

Osnovna karakteristika savremenog bodi bildinga je ocenjivanje takmičara na osnovu tačno utvrđenih odnosa između pojedinih delova tela, pri čemu je obavezno da takmičar bude što krupniji i sa što bolje izraženom muskulaturom. To se postiže enormnim količinama hrane, dugotrajnim odmorom uz obaveznu masažu i izuzetno napornim treningom sa opterećenjem. Sudeći samo po oskudnim pisanim izvorima koji su nam sačuvani, sve to je bilo dobro znano i u antičko vreme.Srbija Srbima,
Samo Srbima,
i Svim Srbima

88 88 88 88 88 88 88 88 88 88

DAJEMO NA POKLON BESPLATNO 500 KOMADA NOVOG BROJA 31 NAŠE NOVINE "SRPSKI FRONT".
JAVITE SE OVDE NA FORUMU DRUGOVIMA GALERIVSU I NENADU.
galerivs

Posts: 5998
Joined: 01 Dec 2005, 23:57
Website Top
--------------------------------------------------------------------------------

by galerivs on 20 Jan 2007, 06:58

Više puta pominjani Milon koji je nosio tele dok ono nije postalo bik, i tako po legendi razvio svoju snagu, često se u savremenoj bodi bilding literaturi uzima za rodonačelnika treniranja sa postepenim povećanjem opterećenja (danas se takav trening naziva Weider sistem, mada bi pravilnije bilo - Milonov sistem).

Neka vrsta preteče današnjih takmičenja u bodi bildingu postojala je u vidu nadmetanja za prvenstvo u lepoj muškosti, snazi i stezi. Tako su o Panatenejama, najvećem prazniku u slavu boginje Atene u istoimenom gradu, vršena nadmetanja u muškoj lepoti, a nagradu bi odnela fila koja bi dovela najlepše i najsnažnije ljude. Dakle, postojali su svi uslovi koji bi dali mesta pretpostavci da je bio razvijen kult gradnje lepoga tela. Pitanje je da li je veličanje lepote i snage zaista rezultovalo pojavom atleta koji su imali za cilj isključivo veliko i lepo telo, koje ne bi imalo primenu u nekom određenom sportu.

Vratimo se na kratko prethodnim, ovde spomenutim sportovima i pogledajmo građu tih boraca. Njihova tela, kao i tela drugih sportista proizvod su višegodišnjih vežbanja. Takvo telo, masivno i sa izraženom muskulaturom, ne nastaje bez treninga sa opterećenjem i ishrane probranom hranom bogatom proteinima. Da je tako i bilo, svedoči nam pomen upotrebe dugih haltera, tj. dvoručnih tegova (halterobolia, vežba tegovima), kao i podatak da su se takmičari u pripremama za igre u Olimpiji prvobitno hranili mladim sirom i mešavinom sira, smokvi, brašna i maslinovog ulja, a da početkom V veka stare ere prelaze na mesnu ishranu. Ipak, njihova građa je još uvek odgovarala potrebama određene discipline, bez suvišne mišićne mase koja bi im usporila pokrete.

Ali, pogledajmo skulpturu Herakla, izrađenu po Lisipovom originalu, koja prikazuje čoveka čija građa ne zaostaje za bodi bilderima 1970 - ih. Upoređujući njegovu građu sa savremenim "graditeljima tela" ne sme se prenebregnuti činjenica da je naš Herakle u opruženom stavu, i da bi još impresivnije izgledao u nekoj od takmičarskih poza, kao i da takmaci koje mu suprotstavljamo nisu koristili anaboličke steroide i ostale suplemente, koji u antici nisu postojali.

http://www.anarheologija.org/clanci/crnobrnja/bb-16.jpg
Rimska kopija Lisipovog Herakla u odnosu na moderne bodi-bildere.

Od svetih igara religijskog karaktera u Olimpiji, Istmu, Nemeji, gde su se atlete nadmetale za vence načinjene od divlje masline, omorike i celera, ali i za slavu, antički sport je uspeo da pređe put do pojave profesionalaca koji su se takmičili za novac i zadovoljenje svoje požude. Da li je istu degradaciju doživela i sama svrha vežbanja? Da li je ideja o vežbanju radi osposobljavanja mladih za rat i muško nadmetanje vremenom došla do sasvim druge krajnosti, do dekadencije slične onoj u XX veku, i do zaljubljenosti u sopstveno telo?

Godine 1896. obnovljene su Olimpijske igre, sa plemenitim idejama razvijanja ljubavi medu narodima i bavljenja sportom radi čistote življenja. U prvoj polovini XX veka osnivaju se mnoga amaterska sportska društva, a na Olimpijadama su se takmičili isključivo amateri. Danas, početkom XXI veka, sport je visoko profesionalizovan, u igri je ogroman novac, a vrhunski sportisti su postali cenjena roba koja živi od svoga tela i za svoje telo.

Adam Crnobrnja
konzervator Muzeja grada
Beograd

Preporučena literatura:

Ćirić, A. 1996. Igre u Olimpiji. Beograd: Vreme knjige.
Gardner, 1930. Athletics of the Ancient World. Chikago.
Hesiod, 1970. Poslovi i dani. Zagreb.
Homer, 1921. Ilijada (prevod Tome Maretica). Zagreb.
Lukijan, 1957. Odabrani razgovori. Beograd.

Miller, S. & Arete, G. 1991. Greek Sports from Ancient Sources. Oxford.
Pausanija, 1994. Opis Helade. Novi Sad.
Swalding, J. 1988. The Ancient Olympic Games. London.
Preporučene Web stranice:

http://www.usask.ca/antharch/cnea/Cours ... lides.html
http://www.perseus.tufts.edu
http://www.yale.edu/ynhti/curriculum/un ... x.html#top http://www.perseus.tufts.edu/Olympics/pankration.html
http://www.pankration.freesurf.fr/
http://www.anarheologija.org/clanci/crnobrnja/index.php

SKANDALOZNO: NEKROFILNA UZURPACIJA SRPSKOG ARHEOLOŠKOG DRUŠTVA

2009-03-04T14:47:00.000-08:00

DOPIS NAZOVI REDAKCIJE GLASNIKA SRPSKOG ARHEOLOŠKOG DRUŠTVA OD 4.2.2009 (OBRATITI PAZNJU NA NEPISMENI ENGLESKI):

Postovane koleginice i kolege,

Obavestavamo vas da je otpocelo prikupljanje radova za 25. broj Glasnika Srpskog Arheoloskog drustva. Radovi se mogu predati uredniku Redakcije dr Miroslavu Vujuvicu na Filozofski fakultet u Beogradu ili sekretaru redakcije Milos Spasicu u Muzej grada Beograda. Rok za predaju radova je 31. mart 2009. godine. U prilogu vam saljemo uputsva za pisanje rada, koja zadrzavaju standardizovanu formu iz prethodnih brojeva Glasnika. Takodje, molimo autore ciji radovi iz nekih razloga nisu objavljeni u prethodnim brojevima, da iste radove dostave redakciji.

Dear collegues,

We are glad to invite you to participate in the forthcoming issue of Journal of Serbian Archaeological Society. For further informations please, contact the editor of redaction dr Miroslav Vujovic, or the secretray of redaction Milos Spasic, MA. The deadline for papers is 31. 03. 2009. The translation of summary of instructions for writing is in preparation.

Sve najbolje
All Best

Redakcija Glasnika Srpskog arheoloskog drustva
Redaction of Journal of Serbian Archaeological Society

dr Miroslav Vujovic (urednik/editor)
dr Miroslav Lazic
dr Sofija Petkovic
mr Dejan Radicevic
Milos Spasic, MA (sekretar redkacije/secretary of redaction)
dr Anastasios Antonaros
dr Stan Hendrickx
Prof. dr Joseph Maran

Dopis doc dr branislava anđelkovića od 6.2.2009:

Uvazene kolege,

Sa zadovoljstvom vas obavestavam da je GSAD 24 (2008) izasao iz stampe. Svi clanovi SAD mogu podici svoj primerak u kabinetu 464 na Filozofskom fakultetu, svake srede od 12-14 h. Autorstvo u GSAD 24, po klasifikaciji Ministarstva za nauku i tehnoloski razvoj Republike Srbije za 2008 godinu, nosi 3 boda (za poredjenje dodajmo da Starinar nosi 4).

Nazalost, banalne smicalice i degradacija Drustva, nestatutarno i neakademsko ponasanje kompromitovanog upravnog odbora, a sada i nazovi redakcije GSAD 25 se nastavljaju.

Kolega Jozef Maran, direktor instituta za pra- i protoistoriju iz Hajdelberga bio je vrlo iznenadjen saznanjem da se nalazi u "novoj" redakciji (> I was struck by the inclusion of my name in this new context), te me je ovlastio da upoznam clanstvo Drustva da je njegovo ime zloupotrebljeno (>inform the other SAS members that my name was misused) i da ne zeli da bude clan te i takve redakcije.

Kolega Stan Hendriks, sa kojim sam se letos i licno video u Londonu, cije je uvlacenje u redakciju pokusano, je takodje obavesten o neprimerenom razvoju dogadjaja.

Kolege, na nama je da nastojimo da Drustvo vratimo u statutarne i akademske okvire primerene jednom ucenom drustvu sa 125 godina tradicije! Podsetimo se da je Srpsko arheolosko drustvo osnovano od elite svoga doba (Mihaila Valtrovica, Nicifora Ducica, Jovana Zujovica i sl.) kao UCENO DRUSTVO, a ne kao kvazistrukovna i sindikalna organizacija politikanata, hipertrofiranih ambicija i losih studenata.

Zalosna je cinjenica da se manipulacije zapocete na neregularno okoncanoj skupstini u Zajecaru i nastavljene bizarnom farsom tzv. vanredne skupstine, i dalje nastavljaju.

Zapitajmo se, u najmanju ruku, zasto je doajen nase arheologije dr Rastko Vasic podneo ostavku na mesto predsednika Drustva, zasto je veliki broj vrhunskih strucnjaka istupio iz Drustva (npr. akademik Borislav Jovanovic, dr Tanja Cvjeticanin, direktorka Narodnog muzeja, dr Aleksandar Palavestra itd.) ili izricito ne zeli da bude u njega uclanjen, zasto se rusi tesko stecena kategorizacija Glasnika SAD, zasto se ne sastaju praistorijska (nekada najbrojnija) i anticka sekcija Drustva, zasto je mnostvo clanstva SAD sklonije apatiji nego aktivnom delovanju (od gotovo 260 clanova na tzv. "vanrednoj" skupstini je bilo prisutno oko 80, od kojih desetak netom primljenih), zasto o izdavackoj delatnosti Drustva raspravljaju osobe sa skromnim ili nikakvim bibliografijama, zasto je prethodnih pet skupstina (cetiri redovne i jedna "vanredna") protraceno na licne animozitete umesto bavljenja brojnim gorucim pitanjima srpske arheologije?

Neophodnost izbora novog, eticki zrelog, sposobnog i odgovornog predsednika Drustva i upravnog odbora, aktiviranje suda casti i nadzornog odbora je, verujemo, neminovan korak ka izvodjenju Drustva iz blokade u koju je dovedeno nesavesnim, klanovskim i neukim zamesateljstvom.

S postovanjem,

dr Branislav Andelkovic
***************

Original Message -----
From: B.Andelkovic
To: Rastko Vasic ; Sava Tutundzic ; Miloje Vasic
Cc: Zorica Kuzmanovic ; Zoran Sobic ; Zoran Boskovic ; Zeljka Temerinski ; Vera Vasiljevic ; Vuk Koldzic ; Vujadin Ivanisevic ; Vojislav Djordjevic ; Vladimir Pecikoza ; Vladan Vidosavljevic ; Vlada Pecikoza 2 ; Viktorija Lakatos ; vesnagrgurovic@yahoo.com ; Vesna Zivkovic ; Vesna Zivanic ; Vesna Vasovic ; Vesna Manojlovic-Nikolic ; Vesna Jeremenko ; Vesna Dimitrijevic 2 ; Vesna Dimitrijevic ; Vesna Bikic ; Vesna Bikic ; Vera Vasiljevic ; Vera Nedeljkovic ; Vera Bogosavljevic-Petrovic ; Velibor Martinovic ; Vasoje Vasic ; varga@cg.yu ; Uros Matic ; Una Isakovic ; Toni Cerskov ; Tijana Pesterac ; Tijana Pesterac ; Teodora Brankovic ; tcrnmra@ucl.ac.uk ; Tatjana Nedeljkovic ; Tatjana Cvjeticanin ; Tatjana Bendzarevic ; Tanja Mihailovic ; Tanja Gacpar ; Svetlana Blazic ; sumuseum@subotica.co.yu ; Stevan Djuricic ; Stefan Pop-Lazic ; Stasa Babic ; spomenici@cg.yu ; spomcult@spica.net ; Sonja Peric ; Sonja Damjanovic ; Sofija Stefanovic ; snikolic@ai.sanu.co.yu ; Snezana Golubovic ; Snezana Cernac-Ratkovic 2 ; smuseum@subotica.co.yu ; Smiljana Dodic ; Slobodan Velimirovic ; Slobodan Radovanovic ; Slavisa Peric ; Slavica Djordjevic ; Selena Vitezovic ; scanstud@net.rs ; scanstud@net.yu ; scanner@verat.net ; sbabic@f.bg.ac.yu ; Savo Derikonjic ; sasredzic@yahoo.com ; Sasa Petrovic ; Sanja Stojanovic ; Risto Draskovic ; Rifat Kulenovic ; Rastko Vasic ; Radmila Zotovic ; Radivoje Arsic ; Radivoj Arsic 2 ; r.zotovic@ai.sanu.co.yu ; Predrag Stanisic ; Predrag Pejic ; pr@narodnimuzej.org.yu ; Pozarevac, Narodni muzej ; Petar Popovic ; Perica Spehar ; Olivera Markovic ; Olivera Ilic ; Olivera Ignjatovic ; Olga Pelcer ; office@spomenicikulture.org.yu ; numiscab@nbj.sr.gov.yu ; ntasic@gmail.com ; Novi Sad Zavod ; Novi Sad Pokrajinski zavod ; nmuzej@elvod.org ; nkdsmed@ptt.yu ; Nis, Narodni muzej ; Nina Drakulovic ; Nikolina Adamovic ; Nikola Vukosavljevic ; Nika Strugar ; Nenad Tasic ; Nenad Sosic ; Nenad Radojcic ; Nenad Joncic ; Nemanja Mrdjic 2 ; Nemanja Mrdjic ; Neda Mirkovic ; Neda Jevremovic 2 ; Neda Jevremovic ; natasha@min-cul.sr.gov.yu ; Natasa Miladinovic Radmilovic ; Natasa Cerovic 2 ; Natasa Cerovic ; Nadezda Gavrilovic ; Nada Benjocki ; mzzsksu@eunet.yu ; mvasic@ai.sanu.ac.yu ; muzejvrsac@nadlanu.com ; muzejuprijepolju@yahoo.com ; muzejsm@net022.net ; muzejpirot@ptt.yu ; muzejpd@mediaproline.net ; muzejpan@panet.co.yu ; muzejmpek@ptt.yu ; muzejibd@cg.yu ; muzejcg@cg.yu ; muzej19@verat.net ; muzej-kraljevo@tron-inter.net ; Muzej Pozarevac ; Muzej Paracin ; Muzej Knjazevac ; Muzej Gornji Milanovac ; muzej@gms.co.yu ; muzej@sartid.co.yu ; museumv@eunet.yu ; mruzic@f.bg.ac.yu ; Moma Cvijovic 2 ; Moma Cvijovic 1 ; mmilinko@f.bg.ac.yu ; Mladen Zagarcanin ; Mitja Gustin ; mitcentar@ptt.yu ; Miroslav Maric 2 ; Miroslav Maric ; Miroslav Jeremic ; Mirko Pekovic ; Mirjana Rakocevic ; Mirjana Blagojevic ; mima45@yubc.net ; Milos Jevtic ; milorad.ignjatovic@mgb.org.yu ; Milorad Ignjatovic ; Miloje Vasic ; Milica Tapavicki-Ilic ; Milica Krizanac ; Milena Gosic ; Mile Stojic ; milanbog@sezampro.yu ; Milan Djurdjevic ; Mihailo Milinkovic ; Miroslav Lazic ; Marko Porcic ; Marko Popovic ; Marko Jankovic ; Marko Aleksic ; Marina Kotarac ; Marin Bugar ; marijam@cg.yu ; Marija Maricic ; Marija Ljustina ; Marija Kalicanin Krstic ; Maja Zivkovic ; Maja Maric ; Maja Djordjevic ; Ljubisa Vasiljevic ; Ljubica Srdic ; Ljiljana Nikolic ; Ljiljana Nikolic ; Ljiljana Bakic ; ljcvetkovic@ai.sanu.co.yu ; Lidija Radulovic ; Lidija Milasinovic ; Lidija Balj ; lazarnik@eunet.yu ; Lazarevic Branislava ; Katarina Dmitrovic ; kajazivanovic@yahoo.com ; Julijana Pesic ; Jovica Koledin ; Jovana Mijatovic ; Jovan Koledin ; Josip Saric 2 ; Josip Saric ; Jelka Nikolic ; Jelena Zivanovic ; Jelena Vasic ; Jelena Ristic-Opacic ; Jelena Mitrovic ; Jelena Markovic ; Jelena Kondic ; Jelena Ilic ; Jelena Borovic Dimic ; Jasmina Zivkovic ; Jana Skundric ; jagmus@ptt.yu ; Ivana Zdravkovic ; Ivana Popovic 2 ; Ivana Popovic 1 ; Ivana Pandzic Sukalo ; Ivana Pandzic 2 ; Ivana Milica Vasic ; Ivana Ivkovic ; Ivana Grujic ; Ivan Vranic ; Ivan Bugarski ; Irena Lazar ; info@nauka.sr.gov.yu ; imus@infosky.net ; Ilija Cerovic ; Igor Stojic ; Igor Sretkov ; Igor Jovanovic ; herit.kg@eunet.yu ; herceg@spica.net ; Gordana Karovic 2 ; Gordana Karovic ; Gordana Jeremic 2 ; Gordana Jeremic 2 ; Gordana Jeremic ; Gordana Grabez ; Goran Simonovic ; Goran Mitrovic ; Goran Kalinic 2 ; Goran Kalinic ; gmso@ptt.yu ; geoart@ptt.yu ; eliana@yubc.net ; Dusan Spasic ; Dusan Boric ; Dragomirovic Nikola ; dragana.latincic@mgb.org.yu ; Dragana Spasic-Djuric ; Dragana Mladenovic ; Dragana Latincic ; Dragana Antonovic2 ; Dragana Antonovic ; Dragan Jovanovic ; dora_mat@yahoo.com ; Dimitrije Madas ; Dijana i Ognjen Dzomba ; Dejan Vemic ; Dejan Bulic ; Deana Ratkovic ; Deana Ratkovic ; Davidovic Jasmina ; Danijela Stojiljkovic ; Danijela Stefanovic ; czaicg@cg.yu ; Ceca Hadzic ; camuzej@eunet.yu ; Cadjenovic Gordana ; Cacak, Narodni muzej - arheologija ; Branka Zorbic2 ; Branka Zorbic ; Branka Mikic-Antonic ; Borislav Jovanovic ; Bojana Ilijic ; Bojana Boric-Breskovic ; Bogdana Opacic ; Bodin Jovanovic ; Boban Tripkovic ; Bisenija Petrovic ; bandjelk@f.bg.ac.yu ; Aleksandar PALAVESTRA ; Antonija Ropkic ; Angelina Raickoic ; Andrej Starovic ; Andjelka Putica ; Ana Zivcevic ; Ana Zivanovic ; Ana Jovanovic ; Ana Fotic ; Aleksic Sandra ; Aleksandra Babic ; Aleksandar Ratkovic ; Aleksandar Palavestra ; Aleksandar Kapuran ; Aleksandar Bulatovic ; Mirjana Vojvoda ; Biljana Djordjevic ; Radovan Sremac

Sent: Thursday, February 26, 2009 6:20 PM
Subject: stanje u Srpskom arheoloskom drustvu

Uvazene kolege,

Jalove smicalice kompromitovanog upravnog odbora SAD (D. Mihailovic, S. Fidanovski, E. Zecevic, D. Nikolic, J. Vukovic, D. Radojevic, M. Zivic) se, nazalost, nastavljaju. Skupstina SAD u Zajecaru je okoncana neregularno i u atmosferi linca (zadnja recenica zapisnika je: "Nakon nemira u sali predsedavajuci skupstine Gordana Tosic prekida rad XXX skupstine Srpskog arheoloskog drustva."), kojom prilikom su pokusani vandalsko manipulisanje i zloupotreba Skupstine, prethodno dogovoreni na sastanku dela sekcije za srednjovekovnu arheologiju i njihovih ostrascenih istomisljenika.

Kako bi se Drustvo vratilo u statutarne okvire, prilozio sam 26.06.2008. podnesak Sudu casti SAD (V. Ivanisevic, V. Dimitrijevic, M. Cvijovic) za pokretanje postupka kojim bi se sankcionisao neregularan, eticki i akademski neprihvatljiv pokusaj neobrazlozenog razresenja Redakcionog odbora GSAD, koji je predstavljao grub i direktan napad na ugled Drustva i prestiz GSAD koji smo ostvarili, sa ozbiljnim medjunarodnim implikacijama. Klevete, omalovazavanje rada i narusavanje integriteta urednika i Redakcionog odbora GSAD koji su visoko podigli nivo casopisa, kao i pokusaj kradje intelektualne svojine (formiranog urednickog koncepta GSAD 24), spadaju u prvoj instanci pod kompetencije Suda casti SAD (resavanje etickih i profesionalnih sporova), a u sledecoj u nadleznost redovnog suda.

Povodom grube povrede Statuta Srpskog arheoloskog drustva, na osnovu Clana 39. Statuta SAD, podnet je 02.07.2008. i Nadzornom odboru SAD (N. Tasic, J. Saric, S. Peric) zahtev za pokretanje postupka, u cilju sprecavanja daljeg brutalnog, sada vec visestruko ponovljenog, krsenja duha i slova Statuta SAD i necuvenog rusenja ugleda Drustva.

Sud casti i Nadzorni odbor se do danas nisu oglasili.

Usledila je neregularno zakazana vanredna skupstina na koju mnoge kolege UOPSTE NISU BILE POZVANE, (bilo je prisutno svega oko 80 osoba, od cega su desetak cinili tek primljeni clanovi) na kojoj je grupa istomisljenika Dj. Jankovica, bivseg nastavnika Filozofskog fakukteta, postavila svog poslusnika D. Mihailovica za predsednika Drustva. Tu je dodatno povredjen Statut SAD buduci da se, prema Clanu 36. predsednik bira "medju istaknutim naucno afirmisanim" clanovima (kakav je npr. bio Rastko Vasic koji je, zgrozen desavanjima u Drustvu dao ostavku).

Buduci da sam 15.12. 2008. na vanrednoj skupstini SAD grubo i neosnovano oklevetan i izvredjan, profesionalno i privatno, kao pismeno tako i usmeno, od strane Dj. Jankovica, S. Trifunovica i nekolicine drugih aktera, na osnovu cega je inscenirano i moje iskljucenje iz Drustva (ciji sam clan neprekitno od 1986), zatrazio sam dana 13.01.2009. da mi se dostavi sledece: 1. dopisi Dj. Jankovica i S. Trifunovica u kome se iznose grube neistine, klevete i uvredljive formulacije, i kojim se zahteva moje iskljucenje iz Drustva; 2. overen zapisnik sa vanredne skupstine SAD; 3. overen podatak o tacnom broju clanova SAD na dan 14.12.2008, kako bih preduzeo neophodne statutarne i pravne korake za zastitu svog profesionalnog integriteta i licnosti i nadoknadu pretrpljene nematerjalne stete.

Trazeni dokumenti mi nisu dostavljeni.

GSAD 24 je, kao sto ste obavesteni, izasao iz stampe i moze se podici sredom od 12 do 14 h u kabinetu 464. Glasnik stoji kod urednika, kao sto su stajala i prethodna tri broja, odnosno kao sto urednicki brojevi prof. Save Tutundzica stoje kod njega u kabinetu jos i danas. To je bio obicaj koji nikome nije smetao decenijama unazad, buduci da Drustvo nema svoje prostorije na Filozofskom fakultetu. Pri preuzimanju Glasnika se niti sta uplacuje niti izdaju bilo kakve potvrde. Glasnik se distribuira clanovima drustva i institucijama kojima se oduvek i distribuirao.

Kompromitovani upravni odbor SAD je dodatno izgubio svaki moralni i akademski kredibilitet osnivanjem "nove" redakcije GSAD, u koju su bez ikakvog pitanja "preuzeti" inostrani clanovi Dr. Jozef Maran i Dr. Stan Hendriks. Vec sam obavestio clanstvo da me je Dr. Maran ovlastio da ne zeli da ucestvuje u takvoj redakciji [This is a most unfortunate development, to which I did not consent. You can inform the other SAS members that my name was misused.]

Cenjene kolege, rad Drustva je blokiran, kako finansijskom ekvilibristikom, povlacenjem Arheoloskog pregleda iz distribucije zbog skandaloznih gresaka, nesastajanjem sekcija i samovoljom manjeg dela clanstva, tako i neumesnoscu vodjenja pod sadasnjom upravom.

U pripremi je apel za spas Srpskog arheoloskog drustva, potpisan od vodecih imena nase arheologije.

Predlazem da se na narednoj sakupstini clanstvo pismeno izjasni o svim ovim neresenim pitanjima i da se sprovedu vanredni izbori za sve organe i tela Drustva.

Ja cu svaku donetu vecinsku, regulanu i statutarnu odluku clanstva u potpunosti prihvatiti.

S postovanjem,

Doc. dr Branislav Andjelkovic

NEKROFILNI SMEŠTAJ

2009-02-02T12:27:00.000-08:00

Nesuđena turistička atrakcija: Nekrofilni kutak u omoljici
Neslućeno svetsko čudo nekrofilne arheologije

Nekrofili u akciji

Opskurni sledbenici ozloglašenog nekrofila, a bivšeg docenta Đorđa Jankovića poslednjih godina "proslavili" su se organizovanjem smeštaja arheoloških ekipa po najbizarnijim šupama i rupama, sve kako bi rukovodioci nadriarheoloških iskopavanja što više novca strpali u džepove. Tako je čuveni smrdljivko Stanko Trifunović arheološku ekipu smeštao u ludnicu u Čurugu koja im je postala višegodišnja baza. Od samog početka zaštitnih iskopavanja, avgusta 1997. godine arheološku ekipu su pomogli Dom za duševno obolela lica iz Čuruga i OŠ "Đura Jakšić", takođe iz Čuruga. Arheologe prvobitno smeštene u staroj zgradi škole, Dom je ubrzo prihvatio za kompletnu ishranu i smeštaj, a pored toga je redovno pomagao i sredstvima za ličnu i kolektivnu higijenu, dušecima i ćebadima za spavanje, kao i održavanjem alata za kopanje. Arheološka ekipa je gostovala u Domu od 1997. do 2004. godine sa izuzetkom 1993. i 2003. godine, u ukupnom trajanju od približno 16 meseci a to je sve platio neko drugi! o tome šta se zarpavo dešavalo u Ludnici govore i brojni očevici koji su u više navrata zaticali arheologe, lekare i pacijente kako zajedno žderu i piju tokom drugarskih večeri organizovanih pod prozaičnim imenom "grupne terapije"! To je indirektno potvrdjeno i na samom sajtu Ludnice: Tokom tako dugog druženja i sjajnog gostoprimstva, između arheološke ekipe i zaposlenih u Domu stvoren je vrlo pozitivan odnos, U znak zahvalnosti Trifunović je, umesto da kompletan materijal odnese u Vojvodjanski Muzej i obradi ga, dobar deo poklonio Ludnici u Čurugu kako bi se bolje scenografski dekorisala direktorova kancelarija!
Inače, sam Janković je pre par godina ekipu smestio u napuštenu štalu kraj Vršca, bez pitke vode i struje gde se gotovo čitava ekipa porazboljevala i ošugala od prljavštine a "Dorotej" Đorđević, je umesto da članovima ekipe isplati terenske dnevnice, novcem od projekta kupio 22 škartirana vojna kreveta i ekipu smestio u štalu poljoprivrednog kombinata "Stari Tamiš" gde ju je, pored ostalog, hranio i konzervama sa isteklim rokom trajanja dobivenim iz humanitarne pomoći, iako je ovo poljoprivredno dobro svega 5 kilometara udaljeno od Pančeva. Pre nekoliko godina "Dorotej" se "proslavio" otkrićem iskrčenih temelja nekakve crkvice i tada je smatrao da "se kao prioritetno postavlja pitanje zaštite nalazišta i ostataka temelja crkve, odnosno njihova konzervacija i restauracija... Štaviše, insistirao je da taj posao preuzmu nadležne ustanove zaštite, odnosno Zavod za zaštitu spomenika kulture u Pančevu kao i da se u dogledno vreme ovaj objekat uvrsti u kulturno-turističku ponudu oblasti, što je gotovo ustaljena praksa u nekim susednim zemljama, nakon završetka arheoloških iskopavanja. Samo je zaboravio da pojasni kako se može konzervirati i restaurirati iskopana rupa u zemlji ????

Ovakvi uslovi smeštaja sa pravom su revoltirali brojne studente koji su razočarani napuštali nekrofilna iskopavanja, a o svemu je javnost doznala iz dnevne štampe a jedna od nesrećnih studentkinja svojedobno je čak gostovala na programu RTS-a i tek je tada bruka izašla na videlo...Jako je potresno ko se sve danas u Srbiji bavi arheologijom i ruši mukom stečeni ugled arheogije u Srbiji...

Prilozi za biografiju hercegnovskog nekrofila Đorđa Ćapina

2009-01-25T06:41:00.000-08:00

O ŠTETOČINSKOM DELOVANJU NEKROFILA ĐORĐA ĆAPINA SVEDOČE SLEDEĆI DOKUMENTI:

Izložbu "Prevlaka Svetog Arhangela Mihaila" u Klubu Vojske Jugoslavije u Herceg-Novom od 16. novembra do 31. decembra 2000. god. organizovali su Zavičajni muzej Herceg-Novi, Riznica srpske sveštene carske lavre Svetog Arhangela Mihaila sa Prevlake i Klub Vojske Jugoslavije Herceg-Novi a čitavu akciju je pomogao haški optuženik, tadašnji načelnik generalštaba Nebojša Pavković koji je prosustvovao otvaranju izlžbe

Arheološka istraživanja na Prevlaci započeta su 1997. godine u organizaciji Mitropolije Crnogorsko-primorske, Odbora za obnovu Prevlačkog svetilišta, Filozofskog fakulteta iz Beograda i Centra za arheološka istraživanja iz Podgorice. Istraživanja su započeta sredstvima Mitropolije i brojnih dobrotvora, dakle od samog početka bez državne podrške, što je u potpunom neskladu sa značajem ovog lokaliteta (radi se o spomeniku kulture I kategorije i prvom sjedištu pravoslavne Zetske mitropolije) i u potpunom neskladu sa značajem ove tačke za ukupnu istoriju Crne Gore, od samog njenog početka Odmah po početku radova Đorđe Ćapin I Đorđe Janković sa filozofskog fakulteta u beogradu su upali u muzejsku zbirku u Tivtu I neovlašćeno odneli sav arheoloki material sa Prevlake I predali ga manastirskom bratstvu za njihovu zbirku. Inače Ćapin I Janković su već tada napravili ekces time što su uselili čitavu arheološku ekipu u zatvoren hotel gde se čitava ekipa nakon završenog rada svakodnevno opijala. Osim Ćapina I Jankovića, medju ostalima su bili izvesni Marko Pavlović, Vojislav Đorđević, Jelena Stojić, Dejan Radićević I drugi opskurni likovi iz ergele Jankovićevih epigona.

Arheolog Mihailo Milinković sa Beogradskog univerziteta optužio je Ćapina da je ispolitizovao iskopavanja na Malim Rosama, koje je Milinković vodio, i da su radovi okončani, jer nalazi nisu odgovarali očekivanjima direktora hercegnovskog muzeja.
Da podsetimo: na Malim Rosama na poluostrvu Luštica u Bokokotorskom zalivu pronađeni su srednjovekovni grobovi kojih ima jako malo u Crnoj Gori, ali i na celoj istočnoj obali. Slični su evidentirani još samo u Istri i u severnoj Albaniji. Pronađeni su i ostaci crkve oko čije su se starosti i značaja, između ostalog, i sporili Ćapin i Milinković.
- Uvek sam se rukovodio isključivo strukom i nikada nisam trpeo pritiske u interesu dnevne politike ili stranačkih interesa - kategoričan je Ćapin. - Od kada sam direktor JU Muzeja i Galerije, politika je izbačena iz ove ustanove. Moje političke izjave su moja privatna stvar i nemaju veze i uticaja na moj rad u Muzeju i Galeriji - tvrdi Ćapin koji je član SNP, partije koja u Herceg Novom na vlasti.

Ubrzo je usledila nova arheološka afera kada su sukobile struka i politika, a jedan od njenih glavnih aktera Đorđše ćapin, poznat po eksesima I ekstremizmu žiži je novog sukoba.
Povod je incident na nedavnoj osnivačkoj skupštini Društva arheologa Crne Gore u Baru, koju je demonstrativno napustio direktor hercegnovskog Zavičajnog muzeja i Galerije, arheolog Đorđe Ćapin. Nakon skoro desetogodišnje neaktivnosti, prošle nedelje u Baru su se sastali crnogorski arheolozi da bi preregistrovali Društvo arheologa (osnovano 1974. godine). Jedan, kako se očekivalo, protokolarni skup, počeo je incidentom.
Predlogu da se direktor hercegnovskog Muzeja i galerije, arheolog Đorđe Ćapin izabere za člana Suda časti usprotivio se magistar arheologije u penziji Ilija Pušić.
- Pušić je to uradio iz samo njemu znanih razloga - tvrdi Ćapin. Napao me je da iza mene stoji lokalna vlast. Pa, to je normalno. I iza njega je, kada je bio direktor ove ustanove, takođe stajala vlast.
Na opasku da mu je struka već zamerila zbog sukoba sa kolegama, što ga na neki način diskredituje za ovaj sud, Ćapin kaže:
- Mislite na onaj cirkus na Malim Rosama. Ja sam arheološku kampanju, koja je pokušana da se ispolitizuje, samo vratio u zakonske okvire.
- Reagovao sam na skupu u Baru, baš zato što je politika počela da se meša u rad arheologa i u želji da struku sačuvamo od dnevno političkih uticaja - bilo je sve što je hteo da kaže drugi akter ovog slučaja, mr Ilija Pušić.
- Mislim da smo struku sačuvali od uticaja politike. Mali je broj ostrašćenih arheologa, iako političari pokušavaju da rezultate nekih pre svega delikatnih istraživanja iskoriste u ideološke svrhe - misli predsednik Društva arheologa Crne Gore, Milan Pravilović. - Kopaćemo ostatke i džamije i srpske i katoličke crkve, svejedno, sledeći isključivo naučnu metodologiju, interpretiraćemo nalaze. I to je sve.

Zavičajni muzej u Herceg Novom do kraja je ispolitizovan i postao je merilo srpstva u Boki Kotorskoj:

Zastava se ipak vijori

Ugledni Novljanin Mirko Komnenović zaveštao gradu kuću i muzej, ali pod uslovom da bude istaknuta i srpska zastava, što se ostvarilo tek ovih dana
U državi u kojoj su u zvaničnom opticaju dve valute, u kojoj ispovedanje političkog uverenja pred neistomišljenicima može da se završi i kobno - u takvoj državi sve je moguće. Zato ne treba da čudi kada u takvim prilikama neke sasvim obične stvari dobiju ogroman značaj i postanu predmet višegodišnjih rasprava i sukoba. A još kada je u pitanju mali grad, cela stvar u startu je predimenzionirana. Takva je sudbina zadesila Zavičajni muzej u Herceg Novom koji, silom prilika, predstavlja svojevrstan barometar političke klime u Boki Kotorskoj.

Na samoj obali mora na šetalištu "Pet danica" u hladu borova, nalazi se Zavičajni muzej smešten u rodnoj kući uglednog Novljanina (i podrazumeva se - junaka) Mirka Komnenovića. Muzej ko muzej: tu su etnografska i istorijska zbirka, pa kolekcija ikona, lapidarijum i botanička bašta i nešto malo antikvarnog nameštaja koji je u 19. veku pripadao Komnenovićima. Kažu da je muzejska zbirka nekada bila znatno bogatija, ali su u međuvremenu mnogi predmeti misteriozno nestali. Ko je za to kriv i u čijoj se kući sada nalaze muzejski eksponati, to pitanje među Novljanima nije izazvalo toliko žučnih prepirki koliko jedna zastava. Zastava sama po sebi nije naročito vredna, ali problem je u tome što je - srpska.
Mirko Komnenović je, naime, svoju kuću zaveštao Novljanima da je koriste u "kulturne i prosvetiteljske ciljeve", ali uz mali uslov - da na ulazu muzeja, pored njegove slike obavezno bude istaknuta srpska zastava. Tako piše u njegovom testamentu, koji je sve do skora potpuno ignorisan.
- U Mirkovoj kući ranije je postojala stara srpska zastava, ali ona je odavno nestala, ili bolje rečeno, neko ju je uništio. Za vreme komunizma, od 1945. do 1990. godine, to se nije smelo ni pominjati. Sudbina pomenute zastave i zašto nije istaknuta nova tamo gde je Mirko tražio, postalo je naročito politički osetljivo pitanje za vreme bivše lokalne vlasti kada je antisrpstvo u Herceg Novom dostiglo kulminaciju. Za vreme njihove vladavine, sve do sredine 2000. godine, u Novom je vladao potpuno poremećeni sistem vrednosti: svaki i najmanji izraz srpskih nacionalnih osećanja odmah je proglašavan za ekstremizam, dok su hrvatski i novokomponovani crnogorski šovinizam smatrani nečim sasvim normalnim. Ja sam postavio pitanje zašto se nije ispunila poslednja Mirkova želja, i zbog toga nisam nigde, u celoj Crnoj Gori, mogao da se zaposlim u struci nego sam sa završenim fakultetom radio one poslove za koje je bila dovoljna osnovna škola - uvodi nas u problem Đorđe Ćapin, aktuelni direktor Zavičajnog muzeja u Herceg Novom.

Mirko Komnenović
Međutim, na sreću Mirka Komnenovića i njegovih istomišljenika, političke prilike se menjaju pa je sporni barjak pre izvesnog vremena (na oduševljenje jednih i očajanje drugih) posle više decenija, ponovo osvanuo na ulazu muzeja. Tako je odlučila nova lokalna vlast, odnosno skupština opštine Herceg Novi, Odbor za zadužbine i novi direktor Ćapin.
- Ja sam samo sproveo u delo osmu tačku Mirkovog testamenta u kojoj piše: "Srpski barjak, koji se nalazi u rečenoj mojoj stojnoj kući, neka svakako u njoj i ostane na vječita vremena, i to kao i sada na vidnom mestu". Ispunio sam poslednju Mirkovu želju, moram da kažem, sa velikim zadovoljstvom - dodaje direktor Ćapin.
Vest o hrabrom potezu direktora Ćapina ubrzo se pronela Novim i izazvala različita reagovanja. Jedni su govorili da je bilo krajnje vreme da se barjak stavi tamo gde mu je i mesto i da konačno ispune zavet takvog čoveka kao što je bio Mirko. A drugi su u tajnosti (pošto su u međuvremenu prešli u opoziciju) negodovali.
- Niko od tih šovinista neće ništa da kaže o ovome da se ne bi legitimisali, mada znam da su burno reagovali. Sada mogu samo da šire dezinformacije i spletkare, koristeći usluge rashodovanih cinkaroša koji su davno, još u onom režimu, dali uši pod kiriju - kaže Ćapin i dodaje da je siguran da bi većina građana podržala njegov potez.
Novljani kažu da "nije u pitanju samo politika", nego je reč o nepoštovanju poslednje volje jednog velikog čoveka. A Mirko je u svoje vreme (polovinom 19. veka) doista bio važna ličnost. Osim što je za ondašnje prilike bio neobično obrazovan (govorio je nekoliko stranih jezika i školovao se u inostranstvu), zaslužan je za pokretanje privrede i turizma u Boki Kotorskoj, zalagao se za prosvećenje srpskog naroda u Crnoj Gori, kao specijalni izaslanik Nikole Pašića skupljao je dobrovoljce za rat protiv Austrije, bio je i narodni poslanik... Ali pre svega, Mirko je bio veliki Srbin. U njegovo vreme, to nije bila stvar političkog uverenja.

VELIKA MRLJA
V. VUJNOVIĆ, 22.01.2004

37. HERCEGNOVSKI zimski salon trebalo je da bude otvoren 5. februara. Prvi selektor za umetnike iz Srbije mr Branislav Dimitrijević odustao je od svoje selekcije jer Đorđe Ćapin, direktor hercegnovske Galerije, nije prihvatio da objavi u celosti njegov tekst za katalog obrazlažući da je kasno stigao i da sadrži neprihvatljive političke konotacije. Selekciju je zatim povukla iz profesionalnih i moralnih razloga i istoričar umetnosti Mirjana Dabović iz Podgorice. Usledilo je imenovanje novih selektora, profesora na ALU u Trebinju Dobroslava Mrdaka za Crnu Goru i istoričara umetnosti Gordane Vasiljević za Srbiju.
**Zbivanjima oko ovogodišnjeg Hercegnovskog zimskog salona stavljena je velika mrlja na najznačjniju umetničku manifestaciju kojom je otvaran Praznik mimoze**, stoji na početku otvorenog pisma koje su hercegnovskim umetnicima i piscima juče uputili slikar Vojo Stanić, skulptor Nada Stanić, književnik Bosiljka Pušić, dramski pisac Stevan Koprivica i publicista Miodrag - Mališa Marović. Oni traže **energičnu akciju za ozdravljenje stvaralačke klime u sredini koja se doskora odlikovala respektabilnim stepenom slobodnog umetničkog rada i tolerancije**. Imidž Herceg Novog kao umetničke Meke, stecišta slikara i pisaca, odnedavno je po oceni autora otvorenog pisma ugrožen **agresivnim i nekulturnim intervencijama politike**. Sledi i ocena **pokušajem cenzurisanja likovnog izbora i uvodnog teksta za katalog Salona mr Branislava Dimitrijevića, direktor najstarije i najuglednije hercegnovske galerije Đorđe Ćapin samo je takvo opredeljenje potvrdio**.
U otvorenom pismu dalje se ističe da umetnička savest **grada slikara i pisaca** na sve ovo ćuti, a vreme je da se **vođenje umetničkih institucija u gradu vrati stvaraocima od integriteta i ugleda, jer samo nakon toga Herceg Novi može da povrati poverenje pravih stvalaca i nastavi tamo gde je, pre ovih događanja, samo privremeno pokleknuo**.
Manifestacija koja ima međunarodni rejting mora eliminisati sve pojave koje su atak na slobodu umetičkog stvaralaštva, dopisivao je uz tekst pisma istoričar umetnosti iz Herceg Novog Lazar Seferović smatrajući da sud o umetničkom delu može dati samo javnost, a ne pojedinac. Književnik Miraš Martinović ogradio se od dela teksta koji se bavi ličnošću **glavnog aktera ovog događaja**, ali je naglasio da **osuđuje cenzorski čin koji je doveo do odlaganja ovogodišnjeg Salona**.

2004HERCEGNOVSKI LIKOVNI ZIMSKI SALON NEĆE OTVORITI PRAZNIK MIMOZE
Odustao selektor iz Srbije

Herceg Novi, 16. januara - Direktor Galerije „Josip Bepo Benković” i Zavičajnog muzeja Đorđe Ćapin, izjavio je danas da Praznik mimoze neće biti otvoren 37. zimskim salonom, kako je najavljeno na svim promocijama ove manifestacije, zbog problema sa selekcijom iz Srbije. Ćapin je rekao da selektor za Srbiju - magistar Branislav Dimitrijević - nije na vrijeme dostavio potrebne materijale, tekst i fotografije za katalog (krajnji rok je bio 25. decembar) tako da katalog nije mogao na vrijeme da bude štampan. Tek 8. januara stigao je tekst za katalog koji je bio sporan zbog političkih konotacija, odnosno zbog tretiranja političke scene Srbije koja nema veze ni sa umjetnošću ni sa Hercegnovskim zimskim salonom.
„Kada sam, kao direktor Galerije i Muzeja i urednik svih izdanja ovih ustanova, saopštio gospodinu Dimitrijeviću da takav politički tekst ne može da ide u katalog, on je juče, znači 15. januara, saopštio da se povlači iz organizacije Salona i da ne želi da bude selektor. Sada smo se našli u nezgodnoj situaciji da moramo u posljenji čas da mijenjamo selektora i pravimo novu selekciju za Srbiju. To će čitavu manifestaciju odložiti za dvije do tri sedmice, pa će novi selektor i termin održavanja Salona biti naknadno saopšteni”, rekao je Đorđe Ćapin.

Zimski hercegnovski likovni salon, ipak, startuje 19. februara

Politika, umetnost, politika...

Nakon odlaganja i drugih peripetija, ovogodišnji 37. zimski hercegnovski likovni salon startovaće 19. februara, umesto 5. kako je prvobitno bilo najavljeno, rekao nam je juče Đorđe Ćapin, direktor Zavičajnog muzeja i galerije "Josip Bepo Benković" u kome se Salon tradicionalno priređuje. Umesto prvobitno najavljenih selektora Salona, Branislava Dimitrijevića (Srbija) i Mirjane Dabović (Crna Gora), sadašnji selektori su Gordana Vasiljević (Srbija) i Dobroslav Miško Mrdak (Crna Gora). I upravo je pitanje selekcije bilo presudno u odlaganju ovogodišnje izložbe, kao i u slučaju brojnih tekstova u crnogorskoj štampi, koja je situaciju ujedno iskoristila za svoje političke nesuglasice.
U novembru prošle godine, Đorđe Ćapin je angažovao prvobitne selektore za Salon. "Oboje su dobili poziv i prihvatili rokove. Za razliku od Mirjane Dabović, Branislav Dimitrijević ne samo da je zakasnio 20 dana, zbog čega je odmah doveo u pitanje održavanje Salona, već je umesto jedne strane pratećeg teksta za katalog, poslao četiri i po strane ispolitizovanog teksta, u kome se manje bavio samom izložbom, a više aktuelnom političkom situacijom u Srbiji. Kao urednik kataloga, morao sam da odbijem takav tekst, jer sam ga smatrao neprimerenim Likovnom salonu", rekao je za Danas Đorđe Ćapin. Prema njegovim rečima, Dimitrijević se usudio da u tekstu za katalog daje svoje kvalifikacije i da vređa pojedince. Kao primer, Ćapin navodi da je Dimitrijević u tekstu izjavio kako je Bor fašistički grad i tome slično.
U izjavi za naš list, Dimitrijević odbija takve optužbe i komentariše ih kao "zamagljivanje suštine". "Tačno je to da sam u novembru pozvan da napravim selekciju za ovogodišnji Salon u Herceg Novom. Rok sam smatrao kratkim, ali sam prihvatio poziv Bogdana Musovića kustosa Galerije. Sa Ćapinom nisam bio ni u kakvom kontaktu, sve do trenutka kada je odbio moj tekst. Prvo nije tačno da sam zakasnio i pomerio rok za predaju teksta. Meni je njegov sekretar rekao da je rok iza Nove godine, i ja sam tekst poslao već 5. januara. Ćapin mi je mejlom odgovorio da ne može da štampa takav tekst zbog političkih konotacija. Pitao sam ga šta smeta u tekstu i rekao da sam spreman da ga ispravim i modifikujem. Ćapin je odgovorio da ne želi da priča o tome, već da bih ja trebalo sam da znam šta tu ne valja. S obzirom da nisam bio spreman na autocenzuru, ja sam odustao od selekcije. Nju je činilo 13 radova mladih umetnika iz Srbije, koje sam nakon toga pozvao i objasnio im o čemu se radi. Svako od njih je pojedinačno podržao moju odluku da odustanem od projekta", kaže Dimitrijević. Kritični tekst za katalog nosi naslov "Čudna tačka tenzije", jer je zajedničko radovima mladih umetnika bilo to što su se bavili tenzijama u mehanizmima proizvodnje u svojim sredinama. "Optužba da sam pisao o Boru kao fašističkom gradu je potpuno neosnovana i izvučena iz konteksta. Mladi umetnici su se bavili političkom scenom u svojim radovima i ja nisam mogao da to ne spomenem u propratnom tekstu izložbe. Jelena Miletić je umetnica koja živi i radi u Boru. Ona je svojim radom predstavila šta se tamo dešava, tako što je grafitima zabeležila tenzije i samu situaciju u gradu, koji u godinama previranja proizvodi desničarsku ideologiju", kaže Dimitrijević. Odustajanje Mirjane Dabović od pripremljene selekcije, Dimitrijević doživljava posebno važnim, jer smatra da je ona to uradila u znak solidarnosti.
Đorđe Ćapin kaže da su mnogi, pogotovu u Crnoj Gori, ovu internu nesuglasicu dočekali kako bi po ko zna koji put isprozivali političke neistomišljenike. Kao primer, Ćapin navodi Petra Ćukovića, direktora Narodnog muzeja na Cetinju, koji je, kako kaže, brže bolje najavio da bi Zimski likovni salon ubuduće mogao biti održavan na Cetinju, na šta mu Ćapin odgovara da bi onda Cetinjsko bijenale trebalo da bude u Herceg Novom. S druge strane, Branislav Dimitrijević kaže da će postojeća selekcija koju je on uradio biti prikazana na Cetinju na poziv Petra Ćukovića, te će se tom prilikom razgovarati o njenoj interpretaciji. Ćapin je pak, za naš list, najavio da će ponovo pokrenuti savet Zimskog hercegnovskog likovnog salona, koji ne funkcioniše već 15 godina, a koji bi trebalo da određuje selektore, kako se slična situacija ne bi ponovila u budućnosti i kako bi pravila rada Salona bila i pismeno utvrđena.
Što se kritičnog teksta tiče, Ćapin ga je objavio na internet prezentaciji Herceg Novog, kako bi šira publika sama presudila da li takav tekst odgovara likovnoj manifestaciji. Dragan Jovićević

ORGANIZATORI HERCEGNOVSKOG ZIMSKOG LIKOVNOG SALONA ODREDILI NOVOG SELEKTORA IZ SRBIJE, ALI ODRŽAVANjE MANIFESTACIJE JOŠ JE POD ZNAKOM PITANJA
Otkazana i crnogorska selekcija

Cijela stvar je dobila konotacije koje nemaju veze sa umjetnošĆu i samim tim deplasira angažovanje na ovom projektu. Ovo je i stav svih umjetnika iz crnogorske selekcije koji su u potpunosti podržali ovu odluku, kaže istoričar umjetnosti Mirjana Dabović
Crnogorski selektor Hercegnovskog zimskog likovnog salona Mirjana Dabović i crnogorski umjetnici koje je ona pozvala neće učestvovati na ovoj manifestaciji, jer je kako je kazala „cijela stvar dobila konotacije koje nemaju veze sa umjetnošĆu i samim tim deplasira angažovanje u ovom projektu”. Ova odluka je donijeta nakon spora između direktora Zavičajnog muzeja i Umjetničke galerije „Josip Bepo Benković” đorđa Ćapina i selektora iz Srbije Branislava Dimitrijevića. Po riječima Dimitrijevića, Ćapin je odbio da objavi njegov tekst i zahtijevao da iz njega izbacim sve političke konotacije, tvrdeći da taj tekst nije u domenu struke”. Selektor iz Srbije nije pristao da mijenja kataloški tekst, a potom je odbio dalje učešĆe u projektu, uz podršku umjetnika iz Srbije. Nakon ovoga organizatori imenuju novog selektora za Srbiju Gordanu Vasiljević likovnog kritičara časopisa Danas. Očekuju da Će izbor umjetnika iz Srbije, kako su saopštili organizatori, biti poznat za nekoliko dana a otvaranje 37. Salona pomjereno je za 19. februar. No, pitanje je da li Će se poslije svega najstarija likovna smotra u Crnoj Gori održati?
U izjavi za „Pobjedu” direktor Zavičajnoj muzeja i Umjetničke galerije „Josip Bepo Benković” đorđe Ćapin kaže:
- Za javnu ustanovu Muzej i galerija Dimitrijević je završena priča. Izabran je drugi selektor i Salon ide u odloženom terminu. Nema nikakve potrebe da komentarišem tekstove u štampi, jer oni nemaju mnogo veze sa stvarnošĆu. Očigledno je da su neki pokušali preko galerije da krenu u predizbornu kampanju pred lokalne izbore u Herceg Novom. Ostaje da se vidi da li Će pokušati da vrše političke pritiske na selektora iz Crne Gore da odustane od Salona i da li Će Ministarstvo kulture finansirati nagrade Salona kao i do sada. Ako nagrade izostanu, onda Će biti potpuno očigledno da iza čitave priče stoji režim i da je podloga predizborna i ništa više. Ja lično samo mogu da im zahvalim što mi nezasluženo dižu rejting u Herceg Novom.
Iz svega ovoga Će u krajnjem ispasti korist za ustanovu, jer Će se morati postaviti pitanje kriterijuma i izbora selektora. Moraće da se vrate pravila Salona i Savjet Salona, koji su ukinuti prije 15-20 godina kad je Galerija praktično privatizovana i selektore Će ubuduće birati Savjet, a ne bilo koji službenik galerije privatno - ističe Ćapin.
Međutim o angažovanju u funkciji selektora za Srbiju i prirodi spora sa direktorom galerije istoričar umjetnosti Branislav Dimitrijević kaže:
- Sredinom novembra bio sam pozvan od strane Galerije Josip Bepo Benković da budem selektor za Srbiju za Salon. Iako mi je taj poziv dao veoma kratko vrijeme da napravim selekciju, ja sam ga prihvatio, napravio selekciju, pripremio radove i napisao tekst koji sam poslao početkom januara, po dogovoru sa sekretarom galerije. Međutim, direktor g. Ćapin je odbio da objavi moj tekst i zahtijevao da iz njega izbacim sve političke konotacije tvrdeći da taj tekst „nije u domenu struke”. Na moje pitanje šta mu konkretno smeta u mom tekstu odgovorio je da ja sam to treba da znam, i da mu hitno pošaljem nov tekst. S obzirom da sam se ja u tekstu bavio isključivo samim radovima, među kojima postoje 2-3 koji neminovno imaju političke konotacije, odbio sam da mijenjam i skraćujem tekst jer bi to bilo prije svega izraz nepoštovanja prema samim umjetnicima i njihovom radu. Savremena umjetnost u Srbiji, kao i drugdje u svijetu danas, često postavlja pitanje odnosa umjetnosti i politike tako da ja nisam mogao da se pravim da takvi radovi ne postoje naročito imajući na umu koncepciju moje selekcije. Naime, prilikom selekcije i u tekstu bavio sam se pitanjem različitih strukturalnih tenzija u predstavljenim radovima, o čemu svjedoči i sam naziv teksta: „čudna tačka tenzije”. S obzirom da sam bio izložen cenzuri na koju nikada nisam pristajao, u konsultaciji sa umjetnicima iz moje selekcije koji su me podržali, donio sam odluku da se povučem iz projekta. Moj tekst je dostupan svima koji su zainteresovani kako ne bi ispalo da sam se bavio isključivo političkim temama, već samo traumatičnim društvenim pitanjima na način na koji su ona tretirana u nekim od radova.
Jako mi je žao što je do ovoga došlo i što sam doveo u pitanje održavanje najstarije likovne smotre u Crnoj Gori, ali jednostavno nisam imao drugog izbora. Želim takođe da se izvinim umjetnicima na neprijatnosti i da im se zahvalim na podršci. Takođe, želim da se zahvalim selektorki crnogorske selekcije Mirjani Dabović na razumijevanju jer sam i nju doveo u neprijatnu situaciju, kao i gospodinu Bogdanu Musoviću, kustosu galerije koji me je prvobitno pozvao da budem selektor Salona, naglašava-Dimitrijević.

Odbor SNS-a u Novom bez kontrole centrale

Friday, 30 May 2008
Centrala Srpske narodne stranke više ne kontroliše hercegnovski odbor, koji će ostati u koaliciji sa Socijalističkom narodnom partijom, bez obzira na to da li rukovodstvo iz Podgorice odluči da ih raspusti ili isključi iz stranke. “Odbornici SNS zadržali bi mandate u SO Herceg Novi i poštovaće koalicioni sporazum sa SNP-om, bez obzira na to što odlučio Glavni odbor stranke. Svih pet odbornika lično su potpisali aneks sporazma i obavezali se da će poštovati sporazum. To je, jednostavno, iznuđen potez zbog stavova vrha partije”, rekao je Vijestima odbornik SNS-a Đorđe Ćapin.

List piše da je Izvršni odbor SNS-a suspendovao krajem prošle sedmice hercegnovski odbor zbog “loših rezlulata” na lokalnim izborima i isključio njegovog predsjednika
Nebojšu Vujovića. Međutim, Novljani su odgovorili da je centrala tokom pregovora sa SNP-om postavljala “neumjerene” zahtjeve i da je tražila da se na rukovodeća mjesta u Herceg Novom postave kadrovi iz Nikšića i Podgorice, te da suspenzija odbora predstavlja pokušaj izazivanja vanrednih izbora kako bi se DPS-u dala šansa da osvoji vlast.
Ćapin je naveo da samo GO stranke, prema statutu, može da raspusti lokalni odbor, koji je i zadužen za potvrđivanje koalicionih sporazuma.
On je naveo da do sada nije bilo kontakata sa centralom stranke “osim pojedinačnog ubjeđivanja odbornika da stanu na Mandićevu stranu”, dodajući da njega nijesu zvali.
Odbornik SNS-a Branko Đurović rekao je Vijestima da su se “stvari bez potrebe zakomplikovale i da su se mogle riješiti i u samom opštinskom odboru, da je bilo malo više fleksibilnosti”, dok je predsjednik novljanskog ogranka radikala i odbornik u SO Milidrag Majdov kratko kazao da “u potpunosti stoji iza svog potpisa na koalicionom sporazumu, bez želje da ulazi u konflikte”.

Prema sporazumu sa SNP-om, dužnost potpredsjednika opštine iz redova SNS u sljedeće četiri godine obavljaće Jovanka Matković, savjetnika za kulturu Nenad Šerović, načelnika Sekretarijata za javnu upravu Nenad Đorđević, a Sekretarijata za stambeno-komunalne poslove Ana Pavlović.

Mjesto direktora JU Muzej i galerije namijenjeno je Ćapinu, dok će direktor biblioteke biti Sandra Bašić. Stranci srpskih radikala pripala su direktorska mjesta JU kulture Herceg festa na čijem će čelu biti Ranko Žutković i komunalno-stambenog preduzeća koje će voditi Branko Mitrović. Direktor novoizgrađene sportske hale u okviru Sportskog centra, prema sporazumu, biće Majdov.

Predstavnici NS-a ranije su tražili “da u raspodjeli vlasti učestvuju u skladu sa procentom osvojenih mjesta u novoj većinskoj koaliciji lokalnog parlamenta”, ne navodeći konkretno neku od pozicija. Međutim, poznato je da će na mjestu direktora Direkcije za nekretnine ostati njihov Zoran Lazarević.

Izvor: CafeMontenegro:

KOMISIJA ZA UTVRĐIVANJE KONFLIKTA INTERESA, na osnovu člana 19 Zakona o konfliktu interesa („Službeni list RCG“, br. 42/04, 12/05 i 17/05) i člana 30 Pravila o postupku pred Komisijom za utvrđivanje konflikta interesa („Službeni list RCG“, br. 72/04), postupajući po sopstvenoj inicijativi, a nakon upoznavanja sa postupanjem javnih funkcionera u odnosu na obavezu podnošenja izvještaja o prihodima i imovini, na sjednici održanoj 28. marta 2008. godine, donijela je
O D L U K U

UTVRĐUJE SE da Đorđe Ćapin , direktor JU “Muzej i Galerija“ iz Herceg Novog, kao javni funkcioner, krši Zakon o konfliktu interesa na način što nije dostavio Izvještaj o prihodima i imovini za 2007 godinu, i time izvršio obavezu iz člana 8 stav 2 Zakona o konfliktu interesa.

O b r a z l o ž e nj e

U vršenju prava i dužnosti utvrđenih Zakonom o konfliktu interesa, Komisija za utvrđivanje konflikta interesa, na sjednici održanoj 07. marta 2008. godine, zaključila je da pokrene postupak za utvrđivanje da jedan broj odbornika krši Zakon o konfliktu interesa, zbog neispunjavanja obaveze podnošenja izvještaja o prihodima i imovini. Komisija je na sjednici održanoj 28. marta 2008.godine , konstatovala i utvrdila sljedeće:
- Direktor JU “ Muzej i Galerija“ iz Herceg Novog je javni funkcioner u smislu člana 2 Zakona o konfliktu interesa, i u smislu člana 8 Zakona , Đorđe Ćapin je dužan da Komisiji podnosi izvještaj o prihodima i imovini , a u toku trajanja mandata svake godine do kraja februara za prethodnu godinu.
Đorđe Ćapin je 28. 02. 2008. godine Obavještenjem broj 923 , koje je dostavio Komisiji izričito ukazao na to da imovinu neće prijaviti i vratio nepopunjene obrasce izvještaja o prihodima i imovini javnog funkcionera.
Đorđe Ćapin do pokretanja postupka, odnosno donošenja ove odluke nije podnio izvještaj o prihodima i imovini za 2007 godinu, čime kao javni funkcioner, ne izvršava obavezu iz člana 8 stav 2 Zakona o konfliktu interesa.
Na osnovu navedenog, odlučeno je kao u izreci ove odluke.
Broj:923/2
Podgorica, 28. mart 2008. godine,

KOMISIJA ZA UTVRĐIVANJE KONFLIKTA INTERESA
PREDSJEDNIK
mr. Slobodan Leković

Pouka o pravnom lijeku: Protiv ove Odluke nezadovoljna stranka može, u roku od osam dana od dana prijema Odluke, podnijeti Komisiji zahtjev da preispita Odluku, navodeći razloge zbog kojih je treba izmijeniti.

http://www.konfliktinteresa.cg.yu/aktuelnosti/Primorje-krse06,08,2008.htm

Opština Herceg Novi
Stari saziv:
1. dr Danilo D. Vujadinović, predsjednik Skupštine
2. dr. Dejan Ćorović, potpresjednik Opštine,
3. Radovan Božović, sek. Sekretar. za društvene djelatnosti,
4. Milorad Šljivančanin, sek. Sekretar.za stam. kom. posl.. i zaštitu živ. sredine,
5. Đorđe Ćapin, direktor Ju " Zavičajni muzej i umjetnička galerija"
6. Borivoje Đekić, načelnik komunalne policije
7. Bogdan Kočetanović, direktor Turističke organizacije H-Novog
8. Vasiljević Nada, odbornik
9. dr Vojin Gojković,
10. Ilić Slavko,
11. Milović Vlado
12. Vučetić Slobodan
13. Svilanović Nikola
14. Vlaović Velimir
15. Radović Slobodan
16. Zoran Rašović
17. Ranko Šabanović
18. Slavojka Gecaj
19. Mladen Rostović
20. Velaš Milorad
21. Skrobanović Goran
Za lokalne javne funkcionere (sekretare, direktore javnih institucija, i dr.) već ranije su upućeni zahtjevi Predsjednicima opština, u skladu sa čl. 22 Zakona o konfliktu interesa, za razrješenje sa javne funkcije, a za odbornike donijete odluke da krše Zakon i javno objavljene na Internet sajt Komisije.
PREDSJEDNIK KOMISIJE
mr Slobodan Leković

Komisija za utvrđivanje konflikta interesa odlužila je da pokrene postupke protiv svih javnih funkcionera koji nijesu dostavili izvještaje o imovini za 2007. godinu.
-Radi se o 46 državnih i 483 opštinskih javnih funkcionera. Komisija je pokrenula postupak protiv 22 poslanika, 19 javnih funkcionera Vlade, pet sudija i 59 opštinskih rukovodilaca. Inicirani su postupci protiv 378 odbornika iz Herceg Novog, Bijelog Polja, Podgorice, Šavnika, Tivta, Kolašina.
Komisija je utvrdila da je Zakon o konfliktu interesa prekršio Đorđe Ćapin, direktor JU " Muzeji i galerije" iz Herceg Novog "zbog upornog odbijanja da dostavi Izvještaj o prihodima i imovini.
Ćapin inače nije jedini funkcioner iz Herceg nvog koji je u sukobu interesa, naim epraktično čitavo rukovodstvo ovog grada je zatečeno u sukobu interesa:
22. dr Danilo D. Vujadinović, predsjednik Skupštine
23. dr. Dejan Ćorović, potpresjednik Opštine,
24. Radovan Božović, sek. Sekretar. za društvene djelatnosti,
25. Milorad Šljivančanin, sek. Sekretar.za stam. kom. posl.. i zaštitu živ. sredine,
26. Đorđe Ćapin, direktor Ju " Zavičajni muzej i umjetnička galerija"
27. Borivoje Đekić, načelnik komunalne policije
28. Bogdan Kočetanović, direktor Turističke organizacije H-Novog
29. Vasiljević Nada, odbornik
30. dr Vojin Gojković,
31. Ilić Slavko,
32. Milović Vlado
33. Vučetić Slobodan
34. Svilanović Nikola
35. Vlaović Velimir
36. Radović Slobodan
37. Zoran Rašović
38. Ranko Šabanović
39. Slavojka Gecaj
40. Mladen Rostović
41. Velaš Milorad
42. Skrobanović Goran
Za lokalne javne funkcionere (sekretare, direktore javnih institucija, i dr.) već ranije su upućeni zahtjevi Predsjednicima opština, u skladu sa čl. 22 Zakona o konfliktu interesa, za razrješenje sa javne funkcije, a za odbornike donijete odluke da krše Zakon i javno objavljene na Internet sajt Komisije

VELIKO FINALE

Na radnom mjestu u Herceg Novom uhapšen je Đorđe Ćapin, ugledni naučni radnik, odbornik i direktor JU Muzej i Galerija Herceg-Novi. Povodom današnjeg hapšenja i stalnog pritiska na porodicu Ćapin, saopštenjem za javnost obratila se njegova supruga Radmila Ćapin. Saopštenje prenosimo u cjelosti. "Danas je oko 9 časova ujutro na radnom mestu uhapšen i sproveden na suđenje moj suprug, direktor JU Muzej i Galerija Herceg-Novi, odbornik SO Herceg-Novi, dipl. arheolog Đorđe Ćapin.
Šta je čovek zgrešio? Umesto da se obogati, kao sav normalan svet, on je u onim smutnim vremenima bio noćni čuvar i kopao kanale da prehrani porodicu kad nam je iz političkih razloga zabranjeno zapošljavanje u struci.
Ipak od kada je zaposne u struci u potpunoti je uzurpirao zavičajni muzej u herceg novom I pretvorio ga u ekspozituru nadriarheologije u Crnoj gori. Iako Ćapin nema direktono repove iz vremena rata u Konavlima, straćio je muzejsk asredstva kako bi u muzejskim izdanjima objavio svoju privatnu internet prepisku sa jednim oponentom iz HRvatske.

Bračni i vanbračni nekrofili

2009-01-23T15:05:00.000-08:00

Nekrofil Stanko Trifunović u džemperu koji nije opran 11 godina

Michael Polt i Miško Korać u poseti Miškolendu

akademik Nikola Tasić

Živko Mikić i Nenad Tasić /klikni na sliku radi povećanja/

Đorđe Janković

Ozloglašeni Đorđe Ćapin i srbokomunistička vojna kamarila

Jelena i Vojislav Đorđević

Haos u srpskoj arheologiji i propadanje kulturnog nasleđa

U arheologiji danas vlada neviđena zavist, sujeta, diletantizam, uzurpacija, nepozitam i anarhija. Iako u svetu danas postoji čitav niz privatnih preduzeća koja legalno vrše arheološka iskopavanja i učestvuju na tenderima za ispitivanja duž trasa autoputeva i sličnih radilišta, dotle je kod nas arheologija zakonom pretvorena u privatnu prćiju Arheološkog instituta, fakulteta i muzeja koji su pretvoreni u stovarišta neobrađenog materijala koji na obradu čeka decenijama, a u nekim slučajevima i duže od jednog veka.

Saša Segedinski
Srpska arheologija je teško bolesna. U arheološkim krugovima veoma ja rasprostranjen nepotizam. Nikola Tasić, dugogodišnji direktor Balkanološkog instituta SANU i kratkotrajni direktor Narodnog muzeja, svog sina Nenada je zaposlio kao asistenta na Filozofskom fakultetu gde je kasnije osnovao i fantomski Centar za digitalnu arheologiju kome Fakultet zapravo pruža logističku podršku. Nenad Tasić istovremeno je i direktor projekta "Vinča" i ostaće zabeležen slučaj kada je Nikola Tasić u ime SANU u jednom trenutku besparice projektu "Vinča", gde je Nenad Tasić direktor, finansijskom injekcijom omogućio dalji rad. Nikola Tasić je po rotarijanskoj liniji kućni prijatelj sa suprugom Mile Popović-Živančević iz Narodnog muzeja koju je Tasić senior postavio na mesto predsednika Upravnog odbora Muzeja grada Beograda u vreme kada je Nenad Tasić bio u kombinaciji za mesto direktora Muzeja grada Beograda. Još je zanimljivije da je Mila Popović-Živančević i magistrirala i doktorirala kod Nenada Tasića. Postoje još brojni slučajevi nepotizma.
Najsvežiji takav primer jeste slučaj Živka Mikića, profesora antropologije na Filozofskom fakultetu. Mikićev sin Ilija studira arheologiju i nije bio u stanju da položi ispit kod prof. dr Mihaila Milinkovića tako da je formirana komisija za ovaj slučaj u kojoj je, pored ostalih, bio i dr Đorđe Janković. Mikić junior je napokon položio ispit, a Mikić sada piše referat za izbor Jankoviću. Ilija Mikić treba da diplomira kod Aleksandra Jovanovića koji je član komisije za reizbor Jankovića.
U arheologiji su i kućna prijateljica Nenada Tasića Staša Babić, ćerka novinara Dragana Babića i druga žena pokojnog Miodraga Tomovića, čija je prva žena Vesna Dimitrijević takođe na fakultetu. Dimitrijevićeva je inače radila na Rudarsko geološkom fakultetu i sa 1/3 radnog vremena na Filozofskom gde je prešla kada je na Rudarsko geološkom izabrana za redovnog profesora.
U Arheološkom institutu je i Dragana Antonović, ćerka Antonija Antonovića iz Geoinstituta. Izvesni Duško Mihajlović sa Fakulteta napravio je svojevrsnu porodičnu manufakturu jer njegova žena Bojana Mihailović iz Narodnog muzeja radi doktorat kod svog muža, a ćerka studira arheologiju. Aleksandar Popović, sin pokojnog Vladislava Popovića, profesora Filozofskog fakulteta, inače sestrić eksdirektora Vizantološkog instituta Božidara Ferjančića, radi kao upravnik odeljenja za klasične nauke i živi sa Ivanom Popović iz Arheološkog instituta, inače svojom poslednjom maćehom, kako bi sve ostalo u krugu porodice.
Gordana Milošević iz Arheološkog instituta je žena Miloša Jevtića sa Filozofskog fakulteta. Na Fakultetu radi i Miroslav Vujović, sin Gordane Marjanović-Vujović iz Narodnog muzeja i Branka Vujovića, bivšeg rektora Univerziteta umetnosti, svojevremeno optuženog za uzimanje mita.
U Muzeju grada Beograda radi izvesni Adam Crnobrnja, sin Nikole Crnobrnje, koji je takođe radio u istom muzeju. Crnobrnja, inače kandidat DSS-a u Obrenovcu, blisko sarađuje na projektima Miroslava Lazića koji je takođe iz Obrenovca, a Lazićevog sina, inače studenta arheologije stalno angažuje na svojim projektima.
Poseban je slučaj Mileta Stojića iz Arheološkog instituta, poznatijeg kao Mile Če Gevara, koji je na svom projektu zaposlio čitavu familiju. Stojić je inače nezakonito doktorirao kod Dragoslava Srejovića iako nikada nije magistrirao.
Danica Popović iz Balkanološkog instituta druga je žena Marka Popovića iz Arheološkog Instituta.
Arheološki institut dugo vremena bio je privatna prćija Miloja Vasića, unuka mnogo slavnijeg arheologa Miloja Vasića, a na mestu direktora nasledio ga je izvesni Slaviša Perić, anonimus iz Visokog koji ne govori nijedan strani jezik, koji je, preuzevši funkciju direktora, iz Visokog doveo svoju sekretaricu.
Štićenik Miloja Vasića bio je Miomir Korać, sadašnji pomoćnik ministra kulture i rukovodilac radova na Viminacijumu kraj Kostolca. Iako je Viminacijum trenutno najizvikaniji lokalitet u Srbiji, malo se zna da se otkup njiva na području samog arheološkog lokaliteta vrši preko firmi u vlasništvu prijatelja Miomira Koraća. Javna je tajna da je Korać za svoju knjigu o rimskom slikarstvu uglavnom prepisao doktorat Srđana Đurića.
Osim Viminacijuma, koji je već duži niz godina ekskluzivni teren Miomira Koraća, on je odnedavno kao svoju ekskluzivu prisvojio i lokalitete Gamzigrad i Medijana kraj Niša, iako su te lokalitete godinama istraživali drugi naučnici. Korać je inače predsednik odbora za Gamzigrad.
Iako je Dragoslav Srejović poznat po otkriću Lepenskog Vira, malo se zna da je on osnovao i Centar za arheološka istraživanja na Filozofskom fakultetu. Zvuči neverovatno, ali ovaj centar nema nijedno radno mesto, ali su ista ta nepostojeća radna mesta finansirana nenamenskim preusmeravanjem namenski doznačenog novca za naučnoistraživačke projekte drugih kolega čiji su budžeti na ovaj način znatno umanjeni. U ovom centru rade izvesni Miroslav Lazić, Miodrag Sladić, Mira Ružić, Dušan Mrkobrad, Stevan Lazić i Stevan Đuričić, a neki od ovih ljudi danas nezakonito učestvuju u izvođenu nastave, iako nemaju zakonom propisane uslove za to.
Nenamenskim trošenjem namenskih sredstava za projekte nedavno se pojavio novi arheološki časopis "Arhaika" u izdanju samog Centra, iako matično odeljenje do danas nije pokrenulo svoj časopis. Iako je biblioteka Odeljenja za arheologiju jedna od najvažnijih arheoloških biblioteka u Srbiji, veliki deo knjiga umesto u nju, odlazi u Centar za arheološka istraživanja i ostaje nedostupan studentima i nastavnom osoblju Fakulteta.
Osim bračnih, u arheologiji veliki značaj imaju i vanbračne veze. Nakon Dragoslava Srejovića, koji je svog dečka angažovao na radu u Gamzigradu, danas su najpoznatiji arheološki parovi Emina Zečević i Slobodan Fidanovski iz Narodnog muzeja, Vesna Manojlović iz Novog Sada i Marin Brmbolić iz Republičkog zavoda, Mihajlo Milinković sa Fakulteta i Vesna Topić iz Narodnog muzeja.
Pre nekoliko godina zabeleženo je sramno ponašanje Đorđa Ćapina iz hercegnovskog muzeja. Pošto se nalazi očigledno nisu uklopili u potrebe Ćapinovih teorija, napravljen je "slučaj" koji je u štampi propraćen tekstovima sa senzacionalističkim naslovima tipa: "Rukovodilac radova prisvojio nađeni materijal?", "Arheolog iz Beograda neće da preda nalaze sa poluostrva Luštica". Slučaj je na kraju stigao i do suda, a u pozadini celog ovog slučaja bile su Ćapinove pseudonaučne ideje koje nemaju nikakve veze sa arheologijom, i kojima su veoma smetali rezultati iskopavanja.
O tome postoji i najsvežiji primer iz pančevačkog muzeja gde je 2006. godine Vojislav Đorđević odbio da omogući mlađoj koleginici iz muzeja da fotografiše predmete, te je ona morala na naučnom skupu u Pirotu da govori bez projekcija. U muzeju u Pančevu situacija je tragična.
Iako u zbirci ima preko 30.000 predmeta, inventarisano je svega 7.000, a Đorđević i njegova žena, koja je tamo takođe kustos, ne daju pristup zbirci trećem kustosu arheologu u istom muzeju. Kao predsednik Upravnog odbora pančevačkog Zavoda za zaštitu spomenika kulture, Đorđević je progurao pokretanje procedure za proglašenje lokaliteta "Slatine" za nepokretno kulturno dobro, iako od crkve nema sačuvanog ni kamena na kamenu. Zahvaljujući nekrofiliji arheologa, arheološke zbirke sve se više pretvaraju u prave spomen-kosturnice jer se doslovce dovlače kubici kojekakvih ljudskih i životinjskih kostiju radi često nepotrebnih antropoloških i statističkih analiza. Pre nekoliko godina, prilikom popravke krova na zgradi Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, iz raznih budžaka pored potkrovlja i na samom tavanu pronađeno je 4 kubika ljudskih kostiju koje je sa raznih terena tamo dovukla Gordana Cvetković-Tomašević. Nekrofilna tradicija nastavljena je i nedavno kada je u Zavod ogromnu količinu kostiju dovukla Emilija Pejović koja je prekopavala monašku nekropolu u manastiru Gradac. Kosti su donete navodno radi antropoloških analiza, ali se ispostavilo da su bezvredne jer su sahranjeni monasi u Gradac došli sa raznih strana i statističkom obradom se ništa nije moglo dokazati. Gotovo dvadeset pet godina u depou Narodnog muzeja u Pančevu leži 5 kubika životinjskih kostiju koje su donete sa arheoloških istraživanja u Opovu i koje su odavno obrađene. Tamo su depoi toliko zakrčeni koječime da je nedavno 2 kubika ljudskih kostiju istovareno u fotolaboratoriju.
U poslednje vreme, u "nacionalnoj arheologiji" moderno je dovlačenje bezvredne grnčarije; donose se i najmanji komadići zdrobljenih posuda, koje se onda prebrojavaju i statistički obrađuju. Ovu "školu nacionalne arheologije" pokrenuo je Đorđe Janković sa Filozofskog fakulteta.
Marko Popović je uzurpirao terensku dokumentaciju arhitekta Milana Ivanovića i delom falsifikovao činjenice kako bi dokazao svoje teorije. Ovo je obelodanio arhitekta Aleksandar Ivanović koji se time jako zamerio strukturama u Beogradu.
Iako lokalitet Caričin grad kod Lebana predstavlja "poligon" naših i francuskih arheologa, danas je u katastrofalnom stanju! Jedva da se išta radi na čišćenju lokaliteta i njegovoj pripremi za bolju i bezbedniju prezentaciju turistima. Unaokolo su otvorene sonde koje su ostale posle poslednjih iskopavanja, preko lokaliteta teče kanalizacija koja je pretnja posetiocima, a na sve strane su gomile kamena i opeke za neku rekonstrukciju u dalekoj budućnosti. Tako na ruševinama ranohrišćanskog Caričinog grada dragoceni bogato klesani kapiteli baze i venci leže razbacani i polupani po lokalitetu, izloženi kiši i mrazu.
Carska palata u Gamzigradu danas se doslovce raspada. Nakon radova Milke Čanak-Medić, nezaštićene su ostale mramorne obloge zidova i rimski hidraulični malter koji se danas raspadaju na velikim površinama. Zidovi su nadzidani i fugovani produžnim malterom sa dodatkom cementa, tako da zbog mraza danas sve puca i odvaljuje se. Sačuvani rimski podovi pucaju zbog mraza. Veliki deo kompleksa je zbog histerije izazvane 1993. godine ubrzo sa spoljne strane iskopavan buldožerima, praktično bez arheološkog nadzora. Tako su zidovi, ponegde visoki i 15 metara, ostali nezaštićeni i izloženi kiši i mrazu i do danas su se njihovi gornji delovi urušili i više od 1 metra. Po čitavom kompleksu razbacani su arhitektonski fragmenti, a Brana Stojković Pavelka je jedan od dva mauzoleja na obliženjem brdu prelila sa nekoliko kofa bele mase nepoznatog sastava čiju je otpornost na taj način ispitivala.
Tragično je stanje i na lokalitetima na Đerdapu. Lepenski vir je skoro 40 godina pod privremenim krovom, a u samom muzeju posetioci nemaju ni najobičniji WC. Sva utvrđena konzervirana su cementnim malterom i danas se zidovi uveliko raspadaju od mraza. Trajanova tabla stoji nedostupna iznad Dunava, Trajanov most nalazi se u baruštini.
Terme u beogradskom Studentskom parku su zatrpane, a prezentacija onih ispred Filozofskog fakulteta je uklonjena.
Sve više se vrše opskurna pseudonaučna iskopavanja, sve se manje nalaza objavljuje, sve se više lokaliteta devastira, a sve manje konzervira.

Stari šporet u rimskoj palati

Zbog nerada Svetlane Vukadinović nekonzervirane su ostale kasnoantičke bazilike na Jelici. U Nišu je već 20 godina nezaštićena oktagonalna palata sa mozaicima koja je pretvorena u džunglu. To nije usamljen primer, najveći broj istorijskih spomenika u Nišu lagano nestaje: u ranohrišćanskoj grobnici sa martirijumom jedino se mogu videti stari dušeci, jedna vrata od nečijeg "juga" i stari šporet. Na prostoru brda Bubanj, na teritoriji samog grada, kao i na Humskoj čuki (pet kilometara severno od grada) nalazili su se arheološki ostaci iz kamenog i bronzanog doba. Humska čuka je bila predmet interesovanja i profesora sa Harvarda. Ovaj lokalitet i dalje stoji potpuno nezaštićen, pa meštani u tunelima ove arheološke retkosti prave veselja dok se njihova deca igraju praistorijskim alatima.